Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Devojačka tuga

Mati je požurila uz stepenice da vidi šta je s Miomirom. Deset je sati, a ona ne ustaje. Uplašila se da joj nije zlo.

Ušla je lagano u Miomirinu spavaću sobu. Ružičasta zavesa od muslina lako se lelujala od povetarca obasjana sunčevim zracima. Rumena svetlost prosipala se po celoj sobi i na postelju gde je ležala mlada devojka.

Kovrdžava crna kosa u neredu se rasplela po jastuku, a dve lepe, obnažene ruke, sklopljene iznad glave, pravile su beli krug. Oči su joj bile otvorene, detinjaste i sanjive.

– Ti si budna? Kako ti je? Uplašila sam se da nemaš vatru!

– Sasvim mi je dobro. Nemam vatru. Uzela sam aspirin.

– Pametno si uradila. Je li, jesi li videla šta ti je poslao Vlada? Kako su lepe! Otkuda takve ruže, pola ružičaste, a pola žute? Kazala sam sinoć Katici da ih izvadi iz korpe i metne u onu veliku vazu, a ti ih posle rasporedi. Znam da voliš ruže. Eno ih na terasi. Čudo da Vlada nije došao? Je li znao da ti sviraš?

– Znao je, ali nije hteo da dođe. Kazao je da neće dolaziti dok god je ovaj lepotan u našoj kući.

– Koji lepotan? Gospodin Ninoslav?

– Ljubomoran je na njega.

– Budi bog s nama! A gospodin Ninoslav je tako učtiv i pošten mladić! Gledam ga sinoć kako se lepo ponaša. Neće da se utrpava za naš sto, nego se izdvojio s devojkama i gospođicom Slavkom. Da je seo pored tebe, kakvi su palančani, odmah bi svašta izmislili. Niti te je pozvao da igraš s njim. To je lepo od njega!

– Vrlo lepo! – prošaputa Miomira.

– A gospođica Slavka je sva srećna! Sigurno on nju simpatiše...

– Svakako! – još tišim glasom odgovori Miomira.

– Srećni smo što nađosmo ovakvog učitelja Staši.

– Samo mu tata malo plaća! Šta je to pet stotina dinara! Treba da pomislite da je on diplomirani pravnik!

– Zar je pet stotina dinara malo? Šta govoriš? A koliko vredi hrana koju ima kod nas, pa onakva soba, postelja, usluga. Kad bi se sve izračunalo, to bi koštalo više od hiljadu pet stotina dinara. Nemoj ti da se praviš suviše galantna! Tvoj otac je izdašne ruke. Deset hiljada je dao za spomenik.

– Jeste, tata je veliki kavaljer, ali kad zna da će to odjeknuti u javnosti: direktor Novaković dao deset hiljada! A kad treba povisiti platu, on je cicija! Jer niko neće znati da je povisio platu učitelju svoga sina. A on treba da mu plaća bar osam stotina dinara. Ja bih mu dala hiljadu dvesta!

– Ti bi dala od tuđih para! Ali pitaću te kad budeš svoja gazdarica, hoćeš li biti tako izdašna?

– Ovde je u pitanju budućnost, pa čak i život vašeg jedinca.

– Zašto život? – usplahiri se mati.

– Pa... život, dabome...! On vodi računa o njemu, ide svuda s njim, naterao ga je da uči... Staša je postao sasvim drugi dečko, a mogao je nešto od sebe da učini... Ti to znaš dobro!

– Znam, sine, i hvala mu! Ja sam tako pažljiva prema gospodinu Ninoslavu. Kad Staša položi ispit daćemo mu novčanu nagradu. Samo nemoj da govoriš o povišici. Čuvaj očeve pare! I našu poslugu mnogo plaćamo. Uzeću jednu devojku i da kuva i da sprema. A ja posebno plaćam još i vešarku! Vidim da gospodin Ninoslav ne nalazi mane ovakvom životu i da je zadovoljan. Došao je mršav, a kako se popravio. Gledam ga sinoć na zabavi, najlepši je među mladićima. Prolepšao se zbog naše kuhinje.

– On je učio i zaslužio je da bolje živi i da mu tata da povišicu. Ako vi nećete, ja ću mu od svog džeparca davati još trista dinara.

– Ostavi se takvih gluposti, Miomira! Ti si pametna devojka. I nema smisla da budeš tako darežljiva prema jednom mladiću. Ko zna kako bi on to shvatio.