Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Ljubomora

– Mama, danas posle podne doći će inženjer Stanković – govorila je Miomira majci, želeći da to čuje i Ninoslav.

– Dobro, neka dođe! – nije vredelo što on dolazi kad Ninoslav ide. Ali je htela da zna: „Ti ideš gospođici Slavki, a ja ću imati u poseti Stankovića..."

– To je onaj što ti se udvara? – pitao je Staša. – Šta će ti on kad si verena?

– Gle, kako si ti strog brat! On poznaje i tatu. Doći će sve da nas poseti.

– Meni sigurno ne dolazi u posetu. Ja i gospodin Ninoslav idemo zajedno. Ja ću s drugovima u šetnju.

– I s Anđicom? Je li?

– Ako bude htela.

„A njih dvoje će biti sami", pomisli Miomira.

– A zašto ne trpiš Stankovića?

– Kažu da je on veliki mangup. Jedna je iz sedmog razreda bila zaljubljena u njega. I njen je otac inženjer.

– Kako ti, Staša, znaš sve spletke!

– Deca u školi znaju s kojim muškarcem koja učenica vodi ljubav i pričamo o tome.

– A ti mene kritikuješ? Zar ja nisam skromna?

– Jesi! Zato se i čudim šta će ti taj Stanković!

– Zlo bi bilo za gospođicu da si ti stariji! – dirao ga je Ninoslav. – Ti joj nigde ne bi dao da izlazi.

– Šta se to mene tiče! – detinjski odgovori Staša i pojuri da uhvati mače.

– A vi ćete posle podne gospođici Slavki? – tiho je pitala Miomira i zamišljeno gledala preda se.

– Mi smo bili dobri drugovi na univerzitetu – iskreno je govorio mladić. Pogledao je zamišljenu Miomiru. „Šta je ovoj maloj?" Opet je osetio bockanje po celom telu. Ućutao je i on i posmatrao kako Staša hvata mače. Miomira podiže glavu i pogleda ga, a onda bez reči ustade i pobeže... Utrčala je u sobu, legla na sofu i zaplakala.

– Gde je Miomira? – dojuri Staša s mačetom. – Ovo je njeno ljubimče.

– Otišla je gore.

Staša otrča na sprat i vrati se začuđen i tiho reče Ninoslavu:

– Šta je Miomiri? Plakala je... Da se nije štogod naljutila?

– Nije...

– Čudim se, šta joj je. – Dečko nije mogao sebi da objasni, ali Ninoslav je znao i osetio je kako mu nešto vruće pritisnu slepoočnice i steže ga u grudima... 

– Hajdemo do nje da je diramo što plaće. Žao joj je što će nas ostaviti.

– Ja neću da idem... idi ti sam!

– Ama, hajdete! – navaljivao je Staša, uhvati ga za ruku i povuče...

– Polako... da je iznenadimo... – šaputao je Staša Ninoslavu. Ušli su u klavirsku sobu i videli je na sofi spavaće sobe, opruženu, okrenutu njima leđima. Staša zviznu. Miomira se trže, skoči i oni spaziše njeno uplakano lice. 

– A! Jesam li vam kazao! Doveo sam gospodina Ninoslava da vidi kako plačeš... Što ti možeš začas da zaplačeš! – smejao se dečak, dok je Ninoslav bio ozbiljan i počeo da se izvinjava:

– Dovukao me gore... Nisam hteo da dođem.

Sva zbunjena, kao da je mladi čovek otkrio njenu tajnu, ona kroz suze i smeh odgovori:

– Bože, što si smešan, Staša! Pa plačem, setila sam se da ću uskoro otići... Žao mi je mame... tate i tebe... Svaka devojka žali kad se rastaje s roditeljskom kućom. Vi ćete se smejati što plačem! – okrete se Ninoslavu. – Žene su osetljive. Mnogo više nego muškarci. Staša neće plakati kad ja odem. Derište jedno! – Dohvati ga za kosu nežno i sestrinski. On se trže i izađe na terasu. – Sedite, gospodine! – ponudi ona šapatom Ninoslava. Mladi čovek sede na fotelju u uglu sobe, prema klaviru. Zavesa je bila spuštena, a prozor otvoren. Mešao se dah prirode s finim mirisom devojačke sobe. Ona pođe dva-tri koraka po sobi, popravi kosu pred ogledalom i sede za klavir... „Da li pogađa zašto plačem?"