Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Gordost je pobedila ljubav

Gospođa Novaković nije mogla da se skrasi na jednom mestu očekujući muža. Naslućivala je da se nešto dogodilo u banci. Tvrdila je da ima predosećanja u sebi i da se nikad ne prevari. Laknulo joj je kad ih je obojicu videla kako silaze iz automobila. Izašla je na terasu i osmehnula se, trudeći se, kao svaka supruga, da na muževljevom licu pročita šta se dogodilo.

– Kako si, Jovanka?

– Dobro... Celo jutro sam imala posla. Jesi li gladan?

– Prilično...

– Ručaćemo u trpezariji. Nešto se naoblačilo s one strane. Baš bi dobro bilo malo kiše. Kako ste vi, gospodine Ninoslave?

– Zahvaljujem, gospođo, dobro.

– Gde je Staša? – zapita otac.

– Ostao je kod Stoleta na ručku. Javio mi se telefonom i pitao može li da ostane. Stole je dobro dete, dopustila sam mu.

– Pa neka se druži s đacima. Jednom i on da bude đak kao drugi sinovi. – Glas mu je bio malo oštriji. – A Miomira je otputovala? Kako to ona začas ode na put, a ne obavesti me?

– Ti, valjda, znaš zašto je otputovala.

– Znam! – čisto se izbrecnu direktor. Ninoslav je ćutao.

– Je li Vlada bio kod tebe?

– Bio je... 

– I ovde je bio.

– Kako se ovde ponašao?

– Pa... lepo... Krivo mu je, razume se... Ali bio je učtiv.

– A u banci je bio vrlo učtiv! – Podvukao je dve poslednje reči.

– Šta je bilo? – bojažljivo je pitala gospođa Jovanka.

– Moglo je biti i razbijenih glava...

– Šta govoriš? Kome da razbije glavu?

– Gospodinu Ninoslavu.

– Ama, znala sam ja da će se nešto dogoditi. I ovde se ljutio. Videla sam, ljubomoran je na gospodina Ninoslava... Dokazala sam mu da nema razloga, ali nisam mogla da ga ubedim...

– Gospođo, meni je vrlo neprijatno što se sve ono dogodilo u banci i što sam bio izazvan da mu udarim šamar. Ja nisam mogao da dopustim da drsko i nepravedno vređa gospođicu Miomiru u vezi sa mnom.

– Vi ste mu opalili šamar? A šta je vređao Miomiru?

– Gospođo, meni je neprijatno da ponavljam njegove reči, jer cenim gospođicu Miomiru kao vrlo ozbiljnu devojku.

– Kazao je da je gospodin Ninoslav njen ljubavnik – odgovori muž.

– E, ako ste mu opalili šamar. Bezobraznik! Usudio se to da kaže! I bolje je što je s njim raskinula.

– Ja ne znam kakav je on mladić, ali bih želeo, gospodine direktore, da verujete da ja nisam imao pojma da gospođica Miomira smišlja raskid veridbe. Nisam dopustio sebi da ikad pomislim na gospođicu Miomiru. Ja sam bio siromašan mladić, mučio sam se dok nisam svršio školu, cilj moga dolaska u vašu kuću bilo je uposlenje u banci, kao što ste mi obećali. Ja sam u vašoj kući sebe smatrao kao učitelja vašeg sina, a ne kao mladića koji treba da se zabavlja s vašom ćerkom. Bio sam daleko od svake takve pomisli. Ja bih sebe smatrao najvećim pokvarenjakom da sam izigrao vašu dobrotu, gostoljubivost, pažnju... I zato sam jutros bio strahovito revoltiran uvredama tog gospodina, koji bez ikakvog dokaza izgovara tako sramne reči.

– Verujemo vam, gospodine, i nemojte da se sekirate. Miomira ga nešto nije trpela. Kazala je da će mi objasniti razlog.

– Da je ona ovde, dobro bih je izgrdio. Zašto se ona nije s njim objasnila, nego ga šalje meni u banku, pa pravi skandal i sad svi činovnici znaju...