Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Povratak iz sanatorijuma

Mart je bio topao kao maj. Čudan je mart. Dođe tako toplota iznenada, usplamti sunce, napupi drveće, a onda jedno jutro pojave se sivi oblaci, zafijuče vetar, i počnu da proleću pahuljice snega. Ali ovog proleća mart izgleda neće biti ćudljiv. Baba Marta je isterala svoje u početku, pa se izgubila, a sunce je ostavila i voćke pupe. Novakovićevi su se spremali da pređu u vilu zbog Miomire. Njene sobe su se krečile. Poručila je iz sanatorijuma kakve boje da bude moleraj. Ninoslav je birao, nadgledao i dolazio svakog dana u vilu. A sa njim i gospođa Novaković. Posle će to biti njihove bračne sobe. Poručiće novu spavaću sobu, a klavir može ostati isti. U kući su svi bili raspoloženi. Staši se približavala matura. Ocene su mu bile dobre. Izaći će na maturu. Sa Olgicom je raščistio. Ne gleda je više. Anđa mu povremeno piše. Zaboravio je malo na žene, jer mora da uči. Interesuje ga jedna mala iz sedmog razreda. Ali već je staloženiji. To je uticaj Ninoslavljev. Postao je ironičan. Voli da se podsmehne devojčicama. Više im ne veruje. U vili radovi su bili pri kraju. Dve žene su brisale prozore i glačale parket. Ilija nadgleda i zapoveda. On je glavni nadstojnik. Spremio je i novo odelo. Danas dolazi Miomira. Ninoslav je u banci i sav je uzbuđen. Ne ume da misli. Posle ručka će ostati kod kuće. Doći će s gospođom Novaković i usput uzeti i direktora. Staša ovo popodne nema predavanja. Otišli su na stanicu. Došle su i Slavka, Gina i Vida. Sve tri su srećne. One iskreno vole Miomiru, raduju se njenom ozdravljenju i udaji.

— A kad će svadba? — pita mala Gina. Ninoslav ne odgovara, nego gospođa Novaković:

— Pa... tamo... na jesen. Ići ćemo na letovanje... pa posle.

Gina pogleda Ninoslava. »Da li je to njemu dugo? Jer i njoj je dugo čekanje braka.« Šapnula je Ninu:

— Boško mi je pisao. Je li pisao i vama?

— Jeste... Onomad sam dobio pismo.

— Pa šta piše? — bila je nestrpljiva Gina.

— Vrlo prijatno za vas. — Ninoslav nije hteo da joj kaže, a Boško je napisao: »Gina mi se neobično dopada, ali njen se tata vazda pogađa i cifra. To će osujetiti naš brak.«

Pogledao je na sat. Još pet minuta. Voz je imao malo zakašnjenje. Prošlo je deset minuta. Čuo se pisak lokomotive. Gospođa Novaković je bila uzbuđena, a Nino nije imao mira na jednom mestu. Pravio se hladan, a jedva je savlađivao svoju uzrujanost.

Voz se zaustavio.

Slatka, rumena, kovrdžava glavica proviri kroz prozor. Prvi pogled vatrenih očica pomilova Nina. Srce joj zalupa. Oh, svi su na stanici, svi je vole, svi je dočekuju! Čak i Slavka. Kako je srećna i zahvalna. Požurila je iz vagona i prvo pala majci u naručje. Mama je jecala od radosti i uzbuđenja. Sve se smešilo u njoj. Zagrlila je ne ispuštajući je kao da se bojala da je bolest ponovo ne dočepa, da je smrt ne uvreba. A ona je bila vesela, rumena. Svi uzviknuše: — Sjajno izgledaš! — Uzbuđen je bio i tata, čiji su živci bili najjači. Nino, njen lepi ljubljeni Nino, poljubio joj je ruku. Ona ga je zahvalno gledala. Popravio se, i još je lepši. Pravi gospodin! Je li moguće da je to onaj negdašnji lepi, siromašni diplomirani pravnik? Koliko je otmenosti danas u njegovom držanju! Nije mogla da ga se nagleda.

— Staša, ti si porastao! Sad si pravi mladić. I Gina i Vida su se prolepšale. A što ste vi, Slavka, lepi! Kako se radujem što ste srećni. Da dođete sutra u vilu da pričamo. Tata, ti ćeš poslati auto po njih.

— Hoću... samo neka kažu u koje doba.

— Posle šest... Kad moj Sveta dođe iz kasarne. Sutra je slobodan.

Seli su u automobil pošto se oprostila s Ginom, Slavkom i Vidom. One će pešice, nije im daleko. Držala je mamu za ruku i ljubila je.

— Jesi li srećna, mamice?