Maska

III

"Šta je bilo ono srebrno?" Konačno ju je upitao, a ona je mogla da primeti kako odugovlači. U njenoj sobi su trenutno visile 2 haljine, sa maskama okačenih oko ofingera. Hugo se već pitao kako će izgledati na tom maskenbalu i nikako je nije mogao zamisliti sa haljinom, zato jer je uvek nosila trenerke ili farmerke.
Negodovala je, ali mu je ipak slagala nešto. Videlo se na njenom licu. Uvek je mogao da primeti kada laže. Uvek je bilo očigledno.
"Ja...mojoj rodjaki je potreban...materijal...zato što...zato jer šije...nešto. Dizajnira...i treba joj to...srebro..." nevino mu se osmehnula, a on izvuče sitan, neprimetan osmeh.
"I? Kako ti se zove rodjaka?" Upita je, dok mu je na licu viseo lukavi osmeh. Znao je da krije nešto veće.
"Pa...pa ona se zove...zove se...Carmen!" Kada joj je napokon palo ime napamet, samo je uzviknula njeno ime. Ne to nije bilo izmišljeno ime. Carmen samo što je ušla u kući, kada je začula svoje ime. Ona je takodje uzimala namirnice koje su joj bile potrebne.
"Chè?" Inés i Carmen uvek su pričale španski kad su bile same. Inés, koja je poreklom iz španije znala je francuski takodje, kao i još par jezika. Začuvši glas nepoznate devojke, Hugo se samo osmehne pretvarajući se da joj veruje i ako je njena gluma bila vrlo loša.
"Upravo sam bila po neke namirnice, pa sam se pitala ako bi mogla da pokažeš Hugu neke tvoje skice. Znaš onaj tvoj dizajn." Pažljivo je naglašavala pojedine reči, a ona je upita na španskom da joj objasni.
"Pokaži mu onaj tvoj dizajn za doktorsku uniformu. Znam da je to jedini koji zapravo imaš. Skontaće haljine koje sam kupila" ona klimnu glavom ostavljajući ostatak namirnica na podu, te iz torbe izvadi nacrt.
"Zašto si joj rekla ono na španskom?" Upita je Hugo sumljičavo,a ona se ponovo osmehne, upućujući Carmen 'upomoć' pogled.
"Ja ne pričamti dobro francuski" jedino zajedničko što su njih dve imale bila je užasna gluma. Bilo je očigledno kako glumile. Carmen je imala super naglasak, a ta greška nabrzaka bila je providna. Carmen mu je pružila izgužvani papir, a on ga ispravi i pogleda nacrt.
"Ja ovde ništa ne..."
"Inés! Moraš da odeš da posetiš baku! Kasniš!" Carmen ga je prekinula upola rečenice, te je ona samo navukla patike, a on je samo pojurio za njom. Carmen se pobednički osmehne, te odjuri u svojoj sobi.
Inés je već bila ispred kuće, zajedno sa Hugom.
"Kojim putem ideš?" Upitao ju je, a ona je stala u mestu i krenula da uobičajeno muca.
"K-kojim ti i-ideš?"
"Ovim...?" Pokaza na levu stranu, a ona se brzo uspravi i krene da se okreće na sve strane.
"Super! Ja idem ovim! Idem, ćao." Odjurila je u po njoj poznatom pravcu, stigla iza kuće i po prvi put u njenom životu preskočila zid koji je odvajao njeno dvorište od ostatka Pariza. Hugo je samo uz uzdah odšetao kući, pitajući se, šta je ono trebalo da bude?
Inés se popela uz drvo i skočila na njenoj terasi, gde su vrata bila otvorena. Bila je zbunjena kada je shvatila da telefon nije kod nje, te je samo pogledala ispod terase i ugledala ga je na zemlju.
"Prokletstvo!" Mrzovoljno promrmlja u sebi, shvatajući da sad mora da sidje čak sa 3. sprata da bi uzela prokleti telefon. Kada je ponovo pogledala ispod terase, njenog telefona nije bilo. Brzo je ubacila haljine i maske u ormanu kada je neko pokucao na vrata. Bila je to Carmen koja je u ruci držala njen telefon.
"Daj mi to ovamo" Dok je Inés to govorila, osećala se kao neka zapovednica, koja sam čeka kada će da da znak svojim vojnicima za napad. Carmen ju je pogledala čudnim, blesavim izrazom lica i polako je uključila telefon.
"Carmen,neću da ponovim" prišla joj je korak bliže, a ona je pobegla.
"Stigni me, ako možeš!" povikala je zadržavajući vrata, a ona odustane.
"Carmen, neću da te jurim." Carmen izdahne, te otvori vrata, pružavši joj telefon.
"Hvala" Carmen samo klimne glavom i napusti prostoriju, pokušavajući da izbaci iz glave činjenicu da nešto krije, ali bila je previše radoznala.
Sakrila je i telefon i haljine na sigurnom mestu, znajući da će pokušati nešto.
Nakon što je sišla u dnevnom boravku, Carmen je dočeka sa tanjirom kolača i osmehom na licu.
"Sada kada idemo u istoj školi mogla bi da kreneš na gimnastiku sa mnom. Mislim da bi bila super navijačica." Već duže vreme je razmišljala da je pita, a sada kada je videla njenu reakciju nije bila oduševljena.
Inés je uzela jedan kolačić iz tanjira i sela u udobnoj fotelji kod kamina. Iako je bilo leto obožavala je da sedi tu, to je na neki način bilo njeno mesto i bila bi uvek iznervirana kad bi neko seo tu umesto nje.
"Imate li fudbal u školi?" Upita ju znatiželjno Inés, a ona potvrdno klimne glavom.
"Pa princezo, ako želiš da se rvaš na sred terena onda da" izgovorio je Felipe, Inésin godinu dana stariji brat.
Ali to nije sve, Inés ima 3 brata i baš u trenutku kada je to rekao uletela su i ostala 2.
"Fino, okupljanje debila. Odo ja" izgovori Carmen i pobegne pre nego što je Inés uspela bilo šta da kaže.
"Felipe je upravu Inès, Alonso je danas zaradio šljivu ispod oka i još par modrica po telu. Ne bi htela to."
Rekao je Joaquin, Inésin brat blizanac pokazivajući na led koji je Alonso držao ispod oka.
"Carmen! Daj novu!" Povikao je Alonso bacajući kesicu sa ledom po stranu. Carmen koja je čeprkala po frižderu i prisluškivala razgovor,sada je samo prevrnula očima i dala mu je potvrdni odgovor.
"Eto ti." Dobacila mu je, a on se zahvali, te je prislonio kesicu nazad ispod oka.
"Ovo je bolje" izgovorio je sa dozom olakšanja u glasu, te oni nastave razgovor.
"Koliko je zapravo loše?" Upitala je Inés gledajući zabrinuto u Alonsa.
"Danas je jedan momak slomio nogu, jer ga je njegov saigrač sapleo, zato jer je on hteo da bude taj koji će pobediti. " izgovori Felipe, dok je halapljivo gutao kolačić.
"Izgleda da ću morati u navijačice..." razočarano je izustila, te nakon izgovorenih reči Carmen skikne od sreće.
"O...um...mislim...to je užasno!" Inés je podigla obrvu, a Carmen je znala da ju je njena faca upitala "stvarno Carmen?"
"Koga ja zezam, ovo je super."
Nakon dužeg ćutanja i momci krenu da se raduju sa Carmen.
"Zašto se VI radujete?" Upita Inés znatiželjno.
"Ako te devojke iz tima budu zavolele, to znači..."
"Više riba za nas!" Alonso prekine Joaquina, znajući koji je nastavak rečenice. Nije mu toliko zamerio kada je znao da ih devojke čekaju. Na ovo Inés samo uzdahne, dok bi joj se u glavi vrtela rečenica "sa kojim ja idiotima živim...".
Ali ipak, ko to ne bi pomislio? Inés ima najdivniji, ali i najluđu braću, a takvu braću kakvu ona ima, niko nema.
I bila je ponosna na njihovu ludost.