Maska

XXXIX

~Ranije~
"Kako to misliš 'Želim da se zabavimo'?" Zabavljeno ga je upitala, a on se konačno osmehnuo zavrtivši njen svet na sekundu. To nije bio onaj lep, sladunjav osmeh, već zavodljiv, bezobrazan i tajnovit. Na neki način svideo joj se tako mračan, misteriozan, hladan, neukrotiv, kakav nikad ranije nije bio. Odlučila je da bude gora od njega, da ga muči svojim sarkazmom i zrači sjajem koji nikad više neće imati ili osetiti sa njene strane.

"Pa, znaš ti mene, šta misliš?" Sumnjičavo se odmakla od njega par koraka kada joj se približio i uneo u lice tražeći te iskre, taj sjaj u njenim očima koji je uvek imala kad bi ga videla.

"Šta želiš?" prošiktala je kroz zube, a on se opet osmehnuo.

"Želim da se ovih mesec dana pre četvrte godine provedemo, samo ovih mesec dana. Ovo ne znači veza niti išta drugo što ima veze, pa, s tim. Pristaješ?" Koliko god je njegova ponuda bila primamljiva, htela je da ga odbije. Sve što je radio, imalo je nekakav skriveni motiv, a više od svega ju je u tom trenutku zanimao njegov sadašnji motiv. Smerao je nešto i znala je to.

"Ne." kratko je odgovorila i okrenula se da bi pobegla sto dalje od njega.

"Zašto?" upitao ju je, a ona nije htela da mu odgovori. Znala je da čak i ako to ne bude htela, ponovo će joj se uvući pod kožu.

"Bojiš se?" izazivački ju je upitao, a ona je zastala. Dosta je bežanja. Okrenula se prema njemu, dok bi joj se u glavi vrtela samo jedna misao. "Zažaliću". Bila je toliko tvrdoglava da je prihvatila njegovu ponudu, uz jedan uslov.

Da se na kraju meseca u potpunosti makne od nje, samo je zaboravila kako ume biti tvrdoglav, nezaustavljiv u misiji da postigne svoj cilj.

.

"Hajde, idemo tamo." rekao joj je pokazivajući prstom na ringišpil, za koji je znao da ga obožava. Znala je da pokušava da joj udovolji iz nepoznatog razloga. I dalje iz glave nije mogla da izbaci misao da nešto smera.

"Hajde." rekla je lagano prevrnuvši očima uz sitan osmeh, te ga je povukla za ruku prema slobodnim mestima. Ti provedeni trenuci zajedno su bili jedino što ih je u tom trenutku zanimalo, kao da su u tim trenucima mogli čuti samo svoj smeh i bitne dijaloge, kao da su ti trenuci s razlogom trajali večno ili su barem želeli da tako ostane. Vrteli su se na tom ringišpilu kao što su vrteli jedno drugo oko malog prsta. Medvedić kojeg joj je osvojio te večeri u luna parku i dalje obožava.

Krili su se od bližnjih, od prijatelja kao mala deca, kao dvoje ljubavnika čija je ljubav zabranjena. Sila se i dalje seća kako su u tom luna parku videli Huga i Inés, dok se Hugo još oporavljao i krili se od njih pomatrajući ih sa nekim kezom na licu. Njena jedina mana u svemu tome je bila ono čega se celo vreme plašila. Ponovo joj se uvukao pod kožu. I dalje se seća te večeri kada su trebali da odgledaju jedan dobar film, uz neku čašu vina koje je imala, čisto iz zabave. Nakon svega, ipak su se samo zabavljali. Seća se kako mu se te večeri prepustila kada ju je kao životinja gutao pogledom i ljubio njene usne ludački i gladno. Način na koji je to veče izgovarala njegovo ime, obožavao je, obožavao ju je celu. Obožavao je način kojim je zamahivala kosom, kako se osmehivala, kako ga je gledala, kako je njeno telo reagovalo na njegove zlatne dodire, obožavali su nacin na koji su se njihova tela poklapala, obožavao je osećaj dok ju je imao, dok su se njene noge poput anakonde obmotavale oko njegovog struka, dok je nesvesno opipavala njegove mišiće, lice, usne...

A sada kada bolje razmisli, ne žali za onim što se desilo izmedju njih. Žali samo zbog onog što se desilo nakon toga. Te predivne noći...

Gotovo je zaboravila da su se samo zabavljali ceo taj mesec.

Nije je ostavio, naprotiv, bio je onaj koji bi se prvi budio ujutru da bi posmatrao njeno divno lice i sluša njeno disanje. Sva ta 'zabava' ih je toliko zanela da su zaboravili, da ne smeju sebi opet da dozvole onu usamljenost i tugu koju su osećali. Više se nije bojala, nije ni on, ali je mislio da je najbolje da se odmkne od nje, zato ga je zamrzela, a on ju je izgubio i tek onda shvatio kako se ovog puta zeznuo. Nakon svega, hteo je da ga opet zamrzi, bez razloga, a zaboravio je kako bi to uticalo na njega. Kako bi proklinjao sebe, kao da je počinio najveći greh.

~Sadašnjost~
"Sladak meda, zar ne?" Sila je zadrhtala osetivši njegov hrapav glas na sebi, htela je da se okrene i ponovo pogleda njegove oči, njega, ali jedino što je uspela jeste da nežno zaklopi oči i sluša njegovo šaputanje, odgovara, kao da joj zapoveda, a bio je zapovednik njenog srca.

"Da." hladno je odgovorila, a on je mogao da oseti kako je zadrhtala kada je začula njegov zločest smeh, mogla ga je osetiti, njegov dah, pogled, taj prokleti osecaj slabosti, dok ju je namerno podcećao kako utiče na nju, a da ga ni ne vidi.

"Šta ti radiš ovde?" upitala ga je nakon par trenutaka tišine. Njegov činični osmeh kao da je odjekivao u njenom umu, ježila se kada je osetila kako prstima klizi prema unutrašnjosti njene butine, a onda se nežno prebacio preko njene ruke. Mrzela je taj osecaj slabosti, mrzela je kako je samo stajala u mestu kao da je lutka, tako bespomoćna, a tako moćna.

"Zabavljamo se, zar ne?" rekao je, a ona se naglo okrenula susrećući se sa njegovim omamljujućim usnama koje su je pozivale na zabavu, a i sama je znala koju. Poziv, svaki njegov dodir, pogled i tako zavodljivo izgovorena reč bila je ništa više nego poziv koji joj je hipnotišuće govorio 'tvoj sam, moja si'. Činično se osmehnula, davajući mu do znanja šta se dogodilo zadnji put kada su se zabavljali. Mrzeo je njenu ograničenost i kako je retko improvizovala jer se uvek bojala, kao da nije znala šta znači živeti.

Svojom rukom klizila je prema rubu njegove majce, a nije bila ni svesna kako ga je uzbudjivala i kako je tek on sad bio bespomoćan. Kao da je ona sad posedovala svu moć ovog sveta. Koračala je poput mačke koja ga vreba, a on bi se okretao za njom. Besramno su odmeravali jedno drugo, tako željno, a oboje su znali da žele isto. Bio ju je tako željan, tako zaslepljen njenom lepotom i trenutnom seksipilom da nije ni primetio kada mu je skinula majcu, a za njegovom i svoju. Kao malo kuče koje je slušalo svog vlasnika.

"Zabavljamo se. Nek' ide život." Nevino mu je došapnula uz kikot, te ga je gurnula preko kreveta padajući za njim na njegove sočne, jebozovne usne. Kao da je znao da nije mogla da ga odbije, ne ovog puta. Ponovo, desilo se nešto zbog čega je mislila da će zažaliti pre ili kasnije, ali ovog puta bilo je drugačije. Nije žalila ni za čim, nije uopšte žalila što će se ovo pretvoriti u njeno prokletstvo. Mada, on je sam po sebi bio prokletstvo, njeno omiljeno prokletstvo.
Igra je počela, pitanje je, ko će pobediti?

Koga zanima, napravila sam Instagram profil na kojem prebacujem ovu priču. @pisacizdavnina ❤️ mi je username. Zapratite me!😚