Maska

LII

U potpunom mraku moglo se čuti tiho mumlanje kada je Hugo otvorio svoje oči uz jedan lenj pokret rukom. Osećajući trnce kako mu prolaze kroz drugu ruku, pogledao je u svoju zarobljenu ruku, a onda i osobu pored njega.
Njena tamna kosa bila je prosuta po beloj postelji stvarajući savršen i oštar kontrast. Bila mu je okrenuta ledjima i spavala na levom boku uz jedan sanjarski osmeh, koji je on mogao osetiti i ako nije video njeno usnulo lice. Jedna ruka joj je padala preko jastuka, dok je drugom držala njegovu tačno ispod njenih grudi i davala mu do znanja da su bili u zagrljaju čitave noći. Polako je izvukao svoju ruku iz njene u strahu da će je probuditi i pogledao je.
„Bože kako te volim" nesvesno je promumlao, a onda iznenadno izbečio oči shvativši šta je rekao. On nju voli. Ni sam nije mogao da veruje da su te reči upravo napustile njegova usta.
~
„Čoveče, ne mogu da verujem da je izabrao tebe umesto mene." Sila je začula nepoznat ženski glas iza sebe onog trenutka kada je izasla iz zgrade u kojoj Todor živi. Naglo se okrenula i susrela sa plavim prezrivim pogledom koji ju je na trenutak uplašio.
„Izvini?" upitno ju je pogledala odmerivši je. Na sebi je nosila dosta kratku odecu, zbog čega se zbunila s obzirom da je temperatura bila već znatno niža. Kratka plava kosa neke drečave boje dosezala je do ramena dok su joj guste šiške prekrivale celo. ‚Lepa je' pomislila je na neki način, ali njena aura terala ju je da oseća neprijateljstvo i mržnju prema njoj.
„Šta on uopšte vidi u tebi?" skupila je obrve uz jedan činičan osmeh prekinuvši je da kaze ono što je pošla.
„Sigurno ne znaš ko sam ja zar ne? Zašto bi me uopšte spominjao."
„Zar bi trebalo?"
„Verovatno." ponovo ju je odmerila na šta je ona zgadjeno prevrnula ocima.
„Ja sam Emiliya. Emiliya Poplev. Možda ti to potstakne sećanje ako ti je Todor ikad pričao o meni, mada čisto sumljam."
‚Inés...' pomislila je prisecajuci se njihovog razgovora na početku prve studentske godine.
„Ti si mu bivša, zar ne?"
„Može se tako reći." vetar je prostrujao oko njih zabacivši njenu neurednu, masnu kosu i Siline male loknice.
„Shvatam šta si videla u njemu, izgleda kao neko grčko božanstvo od glave do pete. Obe to znamo. Ono što ne shvatam je, šta je on video u tebi?" rekla je arogantno uperivši prst prema njoj svojim provokativnim stavom koji već nije podnosila.
„Mozak draga, s obzirom da pričate ispod prozora moje sobe u kojoj smo proveli veoma ugodnu noć." začula je poznat glas, a onda je podigavši glavu blag osmeh zasijao na njenom licu kada ga je ugledala kako joj namiguje.
Emiliya je tiho zarežala prekrstivši svoje ruke, a Sila je ponosno podigla glavu, sačekavši ga da se spusti u prizemlju.
„Pa, izgleda kao da ne možeš bez mene."
Rekao je privukavši je u zagrljaju, na sta je Emiliya frknula.
„Bivša?" arogantno ju je pozdravio i izimitirao njen zamah prstom na šta je ona uvredjeno otvorila svoja usta.
"Odbij dušo i pusti me da sredim rivalstvo. Zbog nje ne postojimo." jasno ju je naglasila nakrivivši glavu.
"U pravu si, ne postojimo, kao ni tvoji seksualni život pre mene." Sila je pokušala da zadrži smeh, kada je čula njegove reči, a ona je zabacila kosu okrenuvši im je ledja i nadrndano krenula polako kada je začula njegov iritantan glas.
„Svrati nam i sledeći put!" doviknuo joj je, na šta je ona iznervirana ubrzala hod. Nestavši iz njihovog vidokruga Sila se polako okrenula prema njemu i susrela se sa njegovim neodoljivim, zaljubljenim pogledom.
„Ti si lud." tiho je prošaputala, a on se zakikotao kao malo dete.
„Zato me i voliš." rekao je kroz par sitnih poljubaca, a onda se ona široko osmehnula.
...
„Imaš li treći zadatak?" upitao ju je dok je užurbano prepisivao zadatak u svesci, a ona se nasmejala.
„Zašto započinješ konverzaciju kad nemaš kako? Po stoti put Cristiane, nemam."
„Zato što želim da ti čujem glas." tiho je rekao a Anna je začuvši njegove reci zastala, podigla svoj pogled i zbunjeno ga pogledala.
„Šta?" upitala ga je podigavši svoje obrve od iznenadjenja.
„Šta?" zbunjen ju je upitao nesvestan činjenice da je to naglas izgovorio.
„Rekao si..."
„Šta?"
„Ma, zaboravi." ležerno je slegnuo ramenima dok ga je ona kraickom oka posmatrala uz jedan sitan osmeh.
„Prestani da buljiš."
„Ne buljim."
Skrenula je pogled nazad na svesku blago zarumenevši, a on je nastavio da je gleda.
„Sad ti prestani da buljis."
„Ne buljim."
„Ovo grupne učenje baš i ne ide, zar ne?"
„Ne, ne ide." rekao je kroz dubok uzdah na šta se ona nasmešila.
Primetila je da kod sebe u rukama i dalje drži svesku, na šta se zločesto nasmešila. Već u sledećem trenutku je trčala po sobi sa tom istom sveskom u rukama dok ju je on u neverici posmatrao.
„Uhvati me ako možeš." vikala je, dok je on sebi u glavi postavljao jasno pitanje: ,Boze, zašto je nisam onaj dan odveo u ludnicu umesto što sam je doveo ovde?' i krenuo da je juri. Par puta bi se saplitao preko stvari kroz jedan zarazan smeh, a onda ju je konačno uhvatio. Iza nje je bio zid ledenih boja kakav je i sam bio, i kako je koracima išla dalje to bi joj se on sve bliže približavao, sve dok nije osetila zid iza sebe. Veselo je stavila svesku ispred svog licu otkrivajući samo oči, a on ju je posmatrao kao opčinjen. Jednu ruku stavio je pored njene glave tako pridobivši njenu pažnju, te je sa drugom rukom isto ucinio zarobivši je.
„Sad ćeš da mi vratiš svesku..." pružao je ruku a ona mu dodade svesku gledavši ga pravo u oci. Bacio je svesku na stolu ne sklanjajući svoj pogled sa nje kao da je tražio dugme za hipnozu.
„...i nećemo više da se jurimo." rekao je, a ona se zločesto osmehnula.
„Ti si kao neka princeza."
„Šta fali jednoj princezi?" uvredjeno je upitao, a ona mu je prišla bliže.
„Poljubac." zavodnički je prozborila, te pogledala u njegove usne zagrizavši svoju, a onda i te zelene kristale koji su ostali hipnotisani njenim rečima.
Polako se naginjao prema njenim usnama kada je čuo tresak vratima.
„Znači, brašno imam, jaja su tu još samo..." tiho je nabrajala ulazeći u njegovu sobu, a onda stala shvativši da Cristian nije sam.
„Šta vi to radite?" šaljivo ih je upitala, a oni su se poput male dece, brzinski odmakli jedno od drugog i u glas rekli: „Nista!"
„Zar vas dvoje ne trebate da učite?" Irene je podigla obrvu upitavši ih to, a oni su se kraičkom oka pogledali.
„Pa trebali bi..." započela je Anna.
„Ali nećemo."
„A zato ste se zamalo poljubili?"
„Nismo!" izgovorili su u glas dok je tamnija nijansa crvenila šamarala njihova lica teravši ih da naprave neprijatan izraz lica.
Sumnjičavo ih je pogledala a onda slegnula ramenima davajući im do znanja da je nije briga zašto se ponašaju tako čudno.
„Pokupila sam sastojke. Sidji dole posle, na tebe je red da pravis testo."
„Kakvo testo?" upitala ih je Anna zbunjeno.
„Svaki vikend kuvamo palačinke, kao neka mini tradicija od kad smo bili mali. Ako hoćeš možeš da ostaneš, ja sam ionako pozvala Alonsa." rekla je navlačeći torbu preko ramena, a ona je klimnula glavom potvrdivši da želi da ostane.
‚Alonso?'