Maska

LXI

Anna je nervozno pokucala na Cristianovim vratima, i zamišljala kako da počne razgovor. Mrzela je to kako ju je Sofia od jednom pritisnula da mu kaže da ona nije mrtva. Šta ako je zamrzi? To pitanje ju je izjedalo. Ne bi mogla to da podnese. Ne bi mogla da podnese činjenicu da je mrzi.
"Anna? Odkud ti?" upitao ju je prethodno otvorivši vrata. Trgla se i nabacila smešak na licu, a on je rukom pokazao da udje. I ako je bio raspust on ga je proveo u studentskom domu. Barem polovinu raspusta.
"Ovaj, moramo da razgovaramo." nervozno je rekla igrajući se svojim prstima, a on je klimnuo glavom pokazavši joj na stolicu preko puta nje.
"Pa, pričaj." Rekao je primetivši kako se dvoumi.
"Sećaš li se kako si mi pričao da o svojoj majci?" upitala ga je i tako odmah prešla na stvar, a on je klimnuo glavom zbunjeno je pogledavši.
"Moja maćeha, ona se udala za mog oca radi izdržavanja, oni su zapravo bili najbolji prijatelji."
"Dobro, ali ne razumem zašto..." prekinula ga je.
"Molim te. Ne prekidaj me." pogledala ga je molećivim pogledom, a on je klimnuo glavom. Iskreno se plašio šta bi sada rekla.
"Cristiane..." krenula je, a onda zastala i uzdahnula tako skupivši snagu za dalje.
"Cristiane, tvoja majka je živa." Rekla je čvrsto sklopivši svoje oči plašeći se njegove reakcije.
Gledao je nemo ispred sebe, razgorčenih očiju, a onda se uhvatio za glavu.
"Kako si tako sigurna?" upitao ju je, a ona opustila pesnice koje je prethodno stegnula.
"Zato jer je ona moja maćeha." Tišina je dugo vladala medju njima, dok je on pokušavao da obradi tu informaciju u svojoj glavi. Njegova majka je živa. Njegov otac je lagao. Ponovo je lagao. Besno je stegnuo pesnice i vilicu, pokušavajući da smiri bes u sebi.
"Koliko dugo si znala da sam to ja?"
"Ja, ovaj..."
"Koliko dugo Anna?!"
"Od onog trenutka kada si mi rekao svoje ime." rekla je tiho. Mogla je osetiti njegov bes i njegovu tugu.
"Znala sam da sma trebala da ćutim." požurila je prema vratima vadivši mobilni iz torbice.
Zatvorila je vrata naslonivši se na njih i okrenula poznat broj.
"Mama, pokupi me sa fakulteta."
Čuo ju je, te blago podigao glavu. Ona dolazi. Anna odlazi. Oterao ju je svojom reakcijom.
Istrčavši kroz vrata u želji da je vrati shvatio je da se nije više nalazila u hodniku, a možda i zgradi. S olakšanjem je izašao iz zgrade kada je video auto beo kao ovaj sneg kako se zaustavlja. Video je njenu figuru kako se kreće prema tom autu, a onda u strahu doviknuo njeno ime.
"Anna!"
Okrenula se prema njemu, a on se u trenutku našao ispred nje.
"Izvini." tiho je rekao, a ona je uz blag osmeh klimnula glavom. Želevši da se okrene uhvatio ju je za ruku, a ona ga je ponovo pogledala tim svojim čarobnim očima.
"Ostani." Gledao je oko nje izbegavajući njen pogled, a ona je pognula glavu nežno gricnuvši svoju usnu.
Video je to, zato se već u sledećem trenutku zarumeneo.
Već u sledećem trenutku svoje usne prislonio je na njene, a ona je razgorčila oči od iznenadjenja. Njen stomak vrveo je of onog nezaboravnog osećaja zaljubljenih leptirića.
Odvojivši se od njega oboje su pogledali u pravcu kola i ugledali ženu srednjih godina naslonjenu na kolima kako ih srećno posmatrao. Cristian je odmah znao ko je to.
"Mama?"
.
.
„Načula sam da praviš žurku." rekla je Inés, a Hugo je potvrdno klimnuo glavom još više je privukavši u svom zagrljaju.
"Takodje sam čula da Adrian postaje otac."
"U moju odbranu, to je trebalo da bude iznenadjenje." Posebno je naglasio zadnju reč, a ona je klimnula glavom uz smešak.
"Tatjana kaže da je devojčica." Rekao je, a ona ga je pažljivo slušala.
"I pošto je devojčica, predložio sam im ime." Rekao je nesigurno, a ona je u tom trenutku obratila pažnju na njegove reči.
"Koje?" upitala ga je prislonivši nadlaktice na njegova prsa tako ga pogledajući pravo u oči. Nasmejao se njenoj radoznalosti i poljubio je u slepoočnicu.
"Chloé." rekao je tiho, a onda ponovio. „Chloé Agreste."
Inés je ostala zatečena njegovim rečima. Par trenutaka posmatrala je ga je nemo, a onda uz smešak obrisala suzu koja se kotrljala niz njen obraz. Odjednom, preplavila ju je neka tuga i  neka sreća.
"To je stvarno lepo od tebe." Hugo se uspravio i poljubio suzu koja se kotrljala niz njeno lice, a onda ostavio još par poljubaca na njenom licu, na šta se ona sladunjavo osmehnula. Konačno je svoje usne prislonio na njene, a ona mu je mirno uzvratila.
"Kad je žurka?" tiho ga je upitala kada su se nevoljno odvojili.
" Za dve nedelje."
...
"Nemoj da zaboraviš onu kutiju!" Rekla je Sila upozoravajućim tonom, a Todor se nasmejao po stoti put tog dana. Nije mogao da veruje da je stvarno pristala da živi kod njega. Sama pomisao na njen pristanak natarala bi mu neki glupavi smešak na licu, zbog kog bi se sav istopio.
"Ajde požuri! Trebam i da se raspakujem!" užurbano je potrčala prema kuhinji i spremila dva tost-sendviča i dve salate za oboje.
"Čoveče, mogao bih da se naviknem na tvoje kuvanje." Zadivljeno je okusio njen sendvič, a ona se nasmejala gledajući ga kako gladno guta sendvič.
"To je bilo na brzinu. Umem mnogo bolje." Samouvereno je rekla, a on je blago podigao pogled na nju bockajući salatu uz osmeh.
"Idem po neku drugu kutiju dok ti jedeš."
Rekla je otisnuvši jedan poljubac u njegov obraz na šta je on samo srećno pogledao za njom. Svakim njenim korakom mogao je da primeti kako joj loknice otskaču na ledjima izražavajući njenu dominantnu auru.
Par minuta kasnije video ju je sa kutijom u rukama kako zatvara vrata nogom. A zatim je začuo zvono na vratima.
Zbunjeno su se pogledali, a onda je Todor ustao da otvori vrata, dok je Sila preturala po kutiji.
„Šta koji..." krenuo je da izgovori kada je ugledao Emiliyu ispred vrata, a ona ga je ućutkala jedim poljupcem, dok je on pravio neku gadljivu grimasu pokušavši da je odgurne od sebe. Sile se okrenula i razgorčila oči od šoka, a onda im polako prišla.

Došetala je do vrata gutajući knedlu od muke osećajući kako je nešto steže oko vrata poput anakonde.
Emiliya se sa osmehom odvojila od Todora, a on je u šoku gledao njih obe ne znajući šta da kaže. Posmatrao ju je u neverici moleći je pogledom da mu poveruje, da nije kao što izgleda a ona se činično osmehnula naslonivši se na njegovo rame. Odmerila ju je od glave do peta i rukom lagano odgurnula, a Emilya je zinula od šoka.
"Devojko, pronadji nekog svog umesto što juriš momka koji beži od tebe kao da ga juri smrt. Zaslužuješ bolje i ako nisi toga svesna. Za sada mogu samo da te sažaljevam." Smireno je rekla osmehnuvši joj se, a onda zatvorila vrata. Ona je postidjeno pognula glavom i shvatila kako je u stvari postala odvratna i posesivna. Postidjena same sebe pobegla je koliko je noge nose dok su joj Siline reči odzvanjale u glavi.
Otisnula je sitan poljubac na Todorovom obrazu uz osmeh, a on je u šoku posmatrao za njom. Toliko je bio u šoku zbog njene smirene reakcije da je imao osećaj da mu je vikica dotakla pod.
"Ja tebe volim." Rekao je tiho tražeći još neku reč kojom bi mogao opisati koliku ljubav oseća prema njoj, ali nije postajala. Nije to mogao da iskaže rečima. Sila je zastala i okrenula se prema njemu, a on njegovi obrazi su goreli više nego ikad u životu.
„Šta si to rekao?"
„Rekao sam da te volim. Obožavam te. Nema reči kojom mogu da opišem ljubav prema tebi."  Svoje usne spustila je na njegove, a on je znao šta to znači. I ona voli njega. Toliko ga voli, ali nije to htela da iskaže rečima već poljupcima koji su u tišini zvučali kao najlepši tonovi. Prokleto ga voli.
Svojim rukama obgrlila ga je oko vrata, a on je svojim rukama kružio oko njenog struka tako je privlačeći bliže sebi.
Nežno se odvojivši od njega proučila je njegovo lice i uhvatila sjaj želje u njegovim očima.
"Oh zajebi raspakivanje." Rekla je oblizavši svoje usne, a on ih je momentalno spojio. Skočila mu je u krilu, nogama ga obgrlivši, dok ju je svojim čvrstim rukama pridržavao za butine. Ušavši u sobi, zalupila je vratima i ugrzla ga za usnu okusivši njegove usne ponovo, i ponovo, i ponovo.