Maska

II

Prošlo je nedelju dana od kada je Inés Roux stigla u njihovoj školi i školski maskenbal se sve više bliži. Ubedjivenja su već krenula kako kod Inés tako i kod Huga. Ni jedno od njih nije htelo da ide tamo. Smatrali su da je to gubljenje vremena i ni on ni ona nikada nisu bili uzbudjeni u vezi toga. Radije bi naterali roditelje da zovu u školi i kažu da su bolesni, možda izadju to veče...negde drugde, ali ne. Cristian kao i Sila bili su tvrdoglavi i terali su ih da se pojave i zbog njihovog ubedjivanja na kraju su pristali.
Oboje su se pobednički osmehnuli i krenuli da skakuću od sreće, a Hugo i Inés su ih posmatrali smoreno i odjednom,oboje su u isto vreme uzdahnuli.
Nisu mogli da kažu 'NE' ni Cristianu, a kamoli Sili koja je povečala svoje oči poput malog, slatkog psića. Hugo je možda i mogao da je odbije, ali kod Inés to je bilo mnogo gore i oboje su to znali.
"Ici ću ako i ti budeš išao" , rekla je Inés pogledavši ga upitno.
On klimne glavom, te zajedno u isto vreme potvrde njihov dolazak.
"Oh bože! Moram u kupovinu i trebam sebi kupiti haljinu i cipele i da zakažem kod frizera i...II..." Sila je već krenula da nabraja svoje poslove, a Inés se osmehnula, pokušavajući da sakrije njenu nezainteresovanost. Inés nikako nije zanimala moda, niti njen izgled. Nije bila svesna njene lepote i načinom na koji zrači gde god da se pojavi bilo da je u običnim trenerkama ili farmerkama.
Hugo krene da prevrće očima. "Takva je uvek bila. Vreme je da se navikneš na to Mademoiselle" došapne joj, a Inés se osmehne neprijatno, svesna da je njena nezainteresivanost bila vidljiva. Bila je vidljiva samo za njega i nikog više. Što se Sile tiče nije ništa primetila već je nastavila da priča, kao navijena, a Cristian bi se samo smeškao ne obraćajući pažnju na Huga i Inés.
Silina potraga je odavno započela i zapitala se kako će se ona obući šta će nosti, ali ne. Nije bila opterećena time, kao time šta će ona sa sobom uraditi. Dok je Sila to kupovala brzo, Inés je išla laganica kroz tržni centar tražeći haljine, za koje je mislila da bi joj dobro stajale,a maske je sama napravila. Ručni, ali prelepi rad. I sama je smatrala da se njene maske super slažu uz haljine.
"Treba ti neko izmišljeno ime za maskenbal" su bile reči koje je Sila poslala Inés,tog popodneva. Ulicama pariza sijalo je Junsko sunce, dok je trčala kroz njih prema svojoj kući. Povremeno bi joj ispala po koja namirnica, dok je trčala, a poslednji put kad joj je pala neočikivana osoba ju je podigla i pružila joj.
"Treba ti pomoć?" Chloé joj se osmehnula uzimavši kese iz njenih ruku, a ona joj uzvrati još većim.
"Da, hvala!" Krenule su zajedno da pričaju o potpuno nevezanim temama, a Chloé je odavno shvatila da je zamišljena i da nešto skriva,kao i da joj je malo neprijatno.
"Znam šta su ti rekli." U tom trenutku Inés se zaledi i pogleda iza nje shvativši da Hugo nailazi.
"Rekli su ti da me se paziš i to, ali veruj mi Inés! Sa mnom i Hugom odavno je gotovo, a i da nešto malo osećam prema njemu sve jedno je. Ja nemam ništa s tim šta je sada sa njim, niti s tim šta će biti." Jasno joj je dala do znanja da joj više nije stalo do Huga, ali ona je primetila čudnu iskru u njenim očima. Znala je da ipak nešto malo oseća prema njemu, ali bilo joj je sve jedno. Ako ona kaže da je gotovo, gotovo je.
Bile su već ispred njene kuće, kada je Hugo naišao i kada je Chloé ostavila kese i otišla. Sa poteškoćama je ohvatila sve kese u obe ruke i krenula dalje, kada ju je on zaustavio.
"Treba ti pomoć?" Podigla je pogled prema njegovim očima boje smaragda i osmehnula se imajući osećaj da će pasti u nesvest. Nemo je klimnula glavom,pružajući mu kese, a on ih prihvati sa osmehom i hodajući za njom. Glavom je posmatrao stvari okolo, dok ga je Inés posmatrala. Izgledao je tako izgubljeno i tako zamišljeno, dok se okretao na sve strane, što je u nekim trenucima izgledalo presmešno i zbog toga bi se Inés s vremena na vreme smejala, pokušavajući da priguši smeh.
"Ostavi ih tu" rekla je probudivši Huga iz zemlje snova, a on se trzne i izbezumljeno ih spusti na podu. Za okom mu je zapeo srebrni, blještavi deo haljine, koji samo što nije ispao iz kese, a ona ga brzo sakrije smišljajući izgovor.
"To..."
"To...?" Upita je, a ona se osmehne naslonjena na kuhinji.
Nisu bili svesni pozicije u kojoj su se našli. Nisu bili svesni da su im tela skoro pribijena jedno uz drugo, ali Inés je to videla nakon nekog vremena i izvukla se iz tog ćoška, pod izgovorom da mora da ostavi nešto u sobi. Takodje mu je rekla da sačeka momenat i da će se brzo vratiti.
I dok je Inés ludila, kako je to mogla da dopusti sebi, Hugo je posmatrao slike koje su stajale na polici. Bila je to slika nje na maskenbalu u 4. razredu, kada se prerušila u uspavanu lepoticu. Prelepa roze haljinica joj se spuštala do kolena, a na glavi nosila je malu, zlatnu krunicu. Crna kosa joj je na slici bila puštena i dosezala je do ispod haljinice, a nemirne oči odavale su detinjastu stranu ove devojčice.
Posmatrao je sliku sa istopljenim izrazom lica, kada je i ona sišla i zapazila njegovo lice.
"Šta to radiš?"
"Topim se." Izgovorio je bez daha, dok je posmatrao malu, uspavanu lepoticu na slici. Inés u trenutku zarumeni i razneži, te mu se i osmehne.
Sve se vrtilo oko njenog osmeha. Ponekad je Hugo mislio kako jedino što radi celo vreme, razvlačenje njenog osmeha i sam je sebi priznao kako je taj osmeh prelep i da mi mogao da ga gleda kako se izvija do besvesti. Fora u njenom osmehu su bile pune ružičaste usne i blistavo-beli, zaslepljujući zubi koji su stvarali taj efekat. Voleo je da gleda taj osmeh.

🖤⬇️✒