Maska

XLII

„Otvori, idiote!" besno je lupala na njegova vrata nadajući se da će joj otvoriti, a onda je umalo pala u preko njega nakon što su se vrata konačno širom otvorila. Zabila se u čvrsta, gola prsa, a njeno lice ubrzo je poprimilo crvenu boju ugledavši beli peškir oko njegovog struka.
Čvrsto ju je uhvatio za ruke i vratio u prvobitni položaj naslonivši se na vratima, čekajući je da počne da priča.
Nesigurno se uhvatila za svoju hladnu ruku i ponovo ga pogledala. Njegove oči bile su tako prazne, kao dve crne rupe bez kraja, a ona je sa druge strane bila nesigurnija nego što je očekivala da ce biti, dok je posmatrala njega i posle, ne mogavši da odoli, i ostatak njegovog mokrog tela.
„Šta se tamo dešava?" upitao je Todor sumljičavo, nakon što se pojavio iza Huga, na šta je Inés hladno odgovorila  jednim ‚nista', te je pokupio svoje stvari i izašao iz sobe.
„Udji" konačno je progovorio nakon što je Todor nestao iz njihovog vidokruga, sklonivši se u stranu propuštajući je u sobi. Nisu bili ni svesni koliko dugo su se posmatrali, dok je Todor odlazio, njene oči poprimale su tamniju nijansu, kakve su i njegove sada bile, sve zbog napetosti koju je osećala njegovom krivicom.
„Vrati mi moje stvari." odlučno je rekla na šta joj se on uneo u facu i ponovo pogledao. Mogao je da oseti kako drhti od njegovog ledenog pogleda i tih zavodljivih, smaragdnih očiju. Stegla je pesnice pogledavši u pod izbegavajući njegov pogled, na šta se on samo nasmešio ovaj put siguran u to da ne bi mogla da odoli njegovom pogledu.
„Dobro. Ali prvo trebamo da razgovaramo." rekao je i time pridobio svu njenu paznju. Znala je da ne može večno da beži od njega, ali ipak želela je da to može.
„Nakon što se obučeš, mister ‚skinuo sam se da te zavedem, ponovo'." jasno je naglasila, a on joj se uneo facu uz jedan zadovoljan, zloban i previše neodoljiv smešak. Njenom strpljenju polako je išao kraj, dok ju je on i previše zabavljeno posmatrao.
„Znači priznaješ da sam neodoljiv?" upitao ju je podižući svoje obrve uz onaj svoj, na prvi pogled, skroman osmeh, ignorišući njene reči, a ona je nelagodno skrenula pogled u stranu i kratko odgovorila sa jedno ‚ne'.
„Samo se obuci." mrzovoljno je zarežala izlazeći na terasi, dok ju je on posmatrao sa tim sitnim osmehom na licu koji je delovao više sladunjavo nego ravnodušno kako je hteo da izgleda.
.
„Rekla sam ti da se obučeš." nervozno mu je rekla gledajući u svoje nokte na šta se on samo osmehnuo.
„I jesam, ali prevruće je." rekao je nakon što je seo duboko uzdahnuvši. Njegova kosa i dalje je bila neuredna i mokra, a sitne kapi vode padale su na peškiru koji je visio oko njegovog vrata. Mogla je da primeti kako je napet, po tome što se grčio i nervozno cupkao nogom u mestu. Sedeo je sa druge strane stola, tacno preko puta nje, i ponovo gledao ispred sebe zamišljeno. Taj prizor podsetio ju je na njegov zamišljen pogled u kućici i zašto je ona zapravo ovde.
„Pa, pričaj." neizainteresovano mu se obratila igrajući se sa malim pramenom njene kose, koji joj je padao preko lica.
„Šta?! Zašto bih JA krenuo prvi?! Pa ti si ovo započela!" iznervirano ju je upitao naglo se okrečući prema njoj, na šta je ona isto odreagovala. Varnice su izbijale iz njihovih očiju, dok su posmatrali jedno drugo u zelji da se pobiju u tom trenutku.
Iznervirano je okrenula glavu nazad prema plazi prekrstivsi svoje ruke i noge.
„Ti si me poljubilo!" poviknula je nakon par sekundi ćutanja vrativši se u prvobitni položaj, a on se još nervozniji uhvatio za glavu i ponovo je pogledao. Zračila je borbenošću i besom, a on željom da je pobedi u ovoj borbi.
„A TI si mi uzvratila!" rekao je ovaj put i previše zabavljeno umalo zaboravivši da se to i dogodilo, te joj se isplezio i izmamio sitan, jedva primetan osmeh na licu.
„Poneo me je trenutak, ti samouvereni čudaku!" rekla je ustavši, a on za njom.
„Ja trenutno nisam samouveren nego posesivan." odlučno je rekao prekrstivši ruke, a ona je ostala zatečena. Nije ni mislio da će njegova misao ustavari nesvesno izaći na videlo i učiniti da se oseća tako neprijatno u tom trenutku. Crvenilo je polako prikrivalo njegovo lice, a on je, shvativši da ga posmatra, pognuo glavu ne dozvoljavajući joj da vidi rumenilo na njegovom licu.
„Jel ti to crveniš?" zabavljeno ga je upitala a on je nemo odmahnuo glavom okrenuvši joj ledja.
„Uzvratila si mi." ponovo je izustio, nateravši joj crvenilo na lice. Znala je šta pokušava, ako će on da crveni i ona će.
„Mrzim te." šaljivo je izustila, na šta joj je on uzvratio istom merom i jednim toplim pogledom.
Skoro su zaboravili zbog čega su se raspravljali, ali ipak bilo im je drago što je opet, skoro sve, po starom.
„Vrati mi stvari." konačno je progovorila nakon par trenutaka neprijatne tišine, a on je klimnuo glavom, te su zajedno ušli u sobi. Razlika u temperaturi, dok je ulazila u sobi ju je naterala da na trenutak zadrhti i naježi se od svežine, kao i njega na sta su se samo pogledali i nastavili dalje.
Dok joj je pružao torbu, mogla se da primeti nesigurnost na njegovom licu, za koje je već neko vreme imala moći da čita kao jutarnje novine. Kao da je oklevao da joj vrati torbu, jer je onda znao da bi morala da ode.
Svoje usne nežno je prislonio na njen obraz, a kroz nju ponovo je prošao onaj talas senzacija ispunjen nesigurnošću i željom da ponovo oseti te usne. Postao je i previse opasan za nju, shvatila je pogledavši te oči koje su ponovo pridobile tu prazninu uz po koju zvezdu da zasija dok je posmatrao njene pitajući se ‚kako je moguće da neko ima takve oči?'. Njena donja usna je zadrhtala kada je prstom presao preko njenog obraza, palcem preko usne, a pogledom preko mašte. I dalje je na pameti imala da on nije bio ni malo blag ili bezopasan kako je delovao na prvi pogled. U toj privlačnoj ambalaži bilo je nečeg i previše opasnog i nepromišljenog, a ta opasnost je za nju bila i previše neodoljiva da bi joj se oduprela. Odjednom nije više bio dnevna novina koju je mogla lako da čita, već ekspert za skrivanje emocija ili bilo kakve želje u svojim očima.
„Zašto si me poljubio?" htela je da zna zašto bi je poljubio ako mu baš ništa ne znači. Htela je nakon svega da zna, šta su oni sad? Nervirala ga je njega radoznalost i potreba da pokvari odredjene trenutke. Tako žarko je želela ponovo da ga poljubi, kao da je bio lek njene ovisnosti ili serum da poveća tu ovisnost još više. Pomišljala je da ona to učini, kao eksperiment koji bi obuhvatio i faktor uživanja, ali on je bio i previše nepredvidiv i opasan za takvu taktiku.
„Zašto si mi uzvratila?" upitao ju je terajuci je da sama nadje odgovor na svoje pitanje, mada odgovor su oboje na neki način, duboko u sebi, znali. Bilo je skoro zasrašujuće kako su se savršeno poklapali, kako su se naizmenično dopunjavali ni ne shvatajuci da su poput dve puzle, koje ne mogu da budu potpuna slika jedno bez drugog.
„Bilo je lepo." konačno je priznala, pogledavši ga ravno u oči, na šta je samo umirujuće klimnuo glavom. Nije sebe mogao da laže više, svakim danom bi ga osvajala sve više i više svojim rečima, ponašanjem, a najviše svojim osećanjima.
„Zaista jeste." tiho je izustio udaljivsi se od nje uz jedan osmeh na šta je uzvratila isto i polako napustila njegovu sobu ponovo ga pogledavši preko ramena.
Delovali su tako umirujuće, a izmedju njih vladala je večna oluja.