Maska

XXXII

Njegova ruka slobodno je šetala preko njenih golih ledja, dok je skidao njenu masku misleći kako je otkrijo sve lepote i čari ovog sveta. Mada, ona je i bila lepota koja ga je začarala. Svoje usne nežno je spustio na njen obraz i milovao ga svojim rozikastim, talentovanim usnama, dok je ona polako skidala njegovu masku. Svakim svojim pokretom, dodirom naneo bi joj blago rumenilo i mamio onaj osmeh. Onaj prelepi osmeh koji je izgledao tako zavodljivo i ispunjeno u isto vreme. Valjda je tako izgledalo zadovoljstvo sa njom.
Tiho je uzdahnula kroz osmeh.
A onda još jednom.
A onda shvatila da sanja.

Naravno, kako bi sve to moglo i da bude istina. Ipak je to samo njena bujna mašta i sitne želje za koje je želela da traju večno.

Zadihano je ustala na krevetu i uhvatila se za glavu sva u znoju. Ubrzo je ugledala svetlo koje je dopiralo iz hodnika i ugledala svog starijeg brata kako se šunja nadajući se da niko neće primetiti da se pojavio u ovo gluvo doba noći, a onda je začula više koraka i žensko kikotanje, što ju je još više razbudilo.
Polako je ustala sa kreveta i došetala do vrata, a onda ugledala Alonsa kako samo što nije spustio svoje usne na Ireneine.

„A-a ne. Ne na moje oči, molim vas, i onako mi je muka." odmaknuli su se, zajedno prevrnuvši očima, a Inés se polako uhvatila za čelo uz vrtoglavicu. U trenutku kao da ju je jeza prošla, a onda jedva našla malo snage da drzi kapke otvorene.

„Zašto si budna, znaš li koliko je sati? Pa sutra rano krećemo!" Alonso ju je zabrinuto pogledao, a ona se namrštila.

„Znate li VI koliko je sati?" Duboko je uzdahnula, a onda bez i jedne reči više poletela na sastanak sa krevetom i dobrim snom. A ti snovi... svuda bi je odveli.

Od sitnih zamisli, do dubokog sna, u kojem bi mogla beskonačno da pada. Snovi bi uvek počeli isto, a završili bi se različito, što je nju često zbunjivalo. Želela je šarene snove ispunjene nestvarnim dogadjajima koje bi rado dozivela i u stvarnosti da je to moguće. Bila je veliki sanjar, nadala se da bi se ti snovi nekad i ostvarili.
Ali takva je kakva je. Svoju utehu krivicom tih snova i još mnogo problema tražila je u jednoj kutijici smrti u koju je ponekad mogla zuriti satima, bez prestanka ili bilo kakve druge pomisli, kao omadjijana. I volela je taj osećaj gordosti u svojim plućima koji ju je oslobadjao stresa i prejakih misli, ili ipak bilo kakvih misli. Njeno malo utočište...
Osmehnula se na tu pomisao, a onda je svoje oči nežno sklopila i utonula u dubokom snu.
.
Ostavila je svoje kofere ispred ulaznih vrata svoje kuće i ponovo bacila pogled na hodnik i stepenice koje su vodile na gornjem spratu. „Toliko je uspomena ovde..." pomislila je, a samo joj se jedna uspomena vrtela u glavi...

~Flashbacks~
„Ne Hugo!" odgurnula ga je od sebe uz ogroman osmeh, a onda pogledala u zabrinuto pogledala u zavoj koji se providio kroz njegovu majcu. Primetila je kako se namrštio kada ga je lagano odgurnula od sebe i dalje ga je bolelo u prsima i ako je prošlo već par nedelja od kako je slomio rebro.

„Zašto Inés, pa to je samo mali poljubac u obraz za rastanak! Ne odlazim dok ne dobijem jedan." rekao je odlučno napućivši svoje usne poput malog deteta, a ona se nasmejala nakon što je prevrnula očima.

„Dobro!" sklopila je svoje oči čvrsto, zbog neprijatnosti koju je osećala u tom trenutku. Polako i oprezno mu se približila, a njegove lukave oči sijale su tom nekom iskrom zbog koje je znala da će zažaliti na neki način. Svoje usne nežno je prislonila na njegov obraz, a kad je htela da se odvoji od njega naglo je okrenuo glavu i zamalo je poljubio da se nije na vreme odmakla.

„Kretenu." rekla je tiho i svoje lice zaronila u dlanove ne dozvolivši mu da primeti crvenilo koje joj je naneo, a on...
On je obozavao to crvenilo.
~End of Flashbacks~

„Što si se tako zamislila?" upitao ju je Hugo, a Inés se naglo okrenula i iznenadila, s obzirom da ga nije očekivala.

„Šta ti radiš ovde?" upitala ga je uz osmeh, a on je ušao u kući i stao ispred nje.

„Kako da te pustim da odeš, a da se pre toga ne pozdraviš sa svojim čovekom?" rekao je šaljivo i usmerio prste na sebe, a onda ponovo su mu oči zasijale tim čudnim sjajem, zbog kojeg se na trenutak uplašila. Ti njegovi smaragdi su je posmatrali kao da je želeo nešto da joj kaze, a ona je to i sama primetila. I bila je u pravu.

„Koliko još vremena imamo?" upitao ju je, a ona je pogledal na sat.

„Još 45 minuta od prilike."

„Super, idemo." rekao je i povukao je za ruku prema svom autu.
.
„Šta radimo ovde?" upitala ga je razgledajući ljuljaške i tobogane u parkiću u kojem su se trenutno nalazili. Znala je dobro ovaj parkić, mada joj nije bilo jasno, zašto bi je ovde doveo? Sela je na vrhu tobogana i posmatrala ga, dok je bio okrenut ledjima. Bio je tako zamišljen dok je posmatrao malu stazicu koja je vodila prema izlazu iz parkića, da joj se na trenutak učinilo da će zaplakati.

„Šta je bilo...?" upitala ga je tuznim glasom, shvatajući da nešto nije u redu.

„Ja...upoznao sam jednu devojku na maskenbalu pre godinu dana...
Bila je prelepa...
Bila je moja crna lepotica." rekao je ponosno i kroz neki tužan osmeh. Inés je kroz glavu prolazio taj glas, taj smeh, a onda se skamenila shvativši nešto.

~Flashbacks~
„Znači ne otkrivamo identitete?"
Odmahnula je glavom po stoti put te večeri uz veliki, ispunjeni osmeh.

„Mogu li te onda zvati svojom, crnom lepoticom?" upitao ju je laskavo, a ona se zakikotala kroz jedno ‚da'.
~End of Flashbacks~

„Šta se onda desilo?" upitala ga je ravnodušno i ako se u njenim očima mogao videti sjaj nervoze, tuga i još mnogo toga, a on je malo nakrivio glavu da bi je bolje saslušao.
„Bio sam sebičan i dozvolio sebi da je izgubim samo zato jer sam je tako puno želeo." rekao je a onda se okrenuo. Pogledao ju je ravno u oči, a onda zastao. Na trenutak je izgledala isto kao ona, ta misterija, taj nemir koji je zračio iz njenih plavih očiju ali opet ta ravnodušnost koja njega nije ostavila ravnodušnim.

„Šta je bilo?" mahnula mu je pred očima, a on se trgnuo i uhvatio za glavu.

„Ja...ništa. Hajde, odbaciću te kući" rekao je i zamahnuo rukom pokazujući joj da krenu. Klimnula je glavom, a onda se na brzinu spustila niz tobogan i ubrzala hod da bi ga stigla. Bio je tako misteriozan, tako zamišljen, ponekad nepromišljen, a opet tako lep.
.
„Gde si ti do sad!?" Alonso je povikao, a onda primetio da Hugo stoji tačno iza nje.

„Izvini Alonso, ja sam je odveo pa smo se malo zadržali." klimnuo je glavom, a onda uzeo njene kofere u ruke i krenuo prema autu. Hugo i Inés su ga posmatrali još par trenutaka, a onda se okrenuli jedno prema drugom.

„Pa trebao bih da krenem, a i ti. Vidimo se za nedelju dana." namignuo joj je i mahnuo rukom u znak pozdrava. Inés je klimnula glavom uz osmeh, a onda se taj osmeh pretvorio u jedan pokvareni.

„Čekaj!" zastao je i zbunjeno se okrenuo, ugledavši je kako mu se ubrzanim korakom priblizava.

„...a poljubac za rastanak?" rekla je uz osmeh, a on se zakikotao i svoju usne prislonio na njen obraz.

„Neverovatna si." Zavodljivo joj je došapnuo, a onda otišao.