Maska

XXXI

„I mislila sam da ću te ovde naći." rekla je Inés i sela na klupi odmah do Todora, posmatrajući njegov zamišljen pogled. Bio je umoran i nervozan, što je ona mogla da primeti po tamnim kolutovima ispod njegovih očiju, ali nikako joj nije bilo jasno zbog čega, a bila je sigurna da je bilo nečeg medju njima. Primetila je da je ta klupa na kojoj sede ona na kojoj su se upoznali, što ju je na trenutak raznežilo, ali nije zaboravila šta je naumila. Umirala je da sazna istinu i razlog zašto su se krili.

Todor ju je pogledao ispod teških kapaka i lažno se osmehnuo.
Taj osmeh je bio i previše providan, jer je već u sledećem trenutku gledao u pod i zamišljeno uzdahnuo.

„Pričaj." rekla je i potapšala ga po ramenu, zbunivši ga. Pitao se o čemu ona priča, proučavajući tu lukavu iskru koja je zračila iz njenih očiju.

Podigao je obrvu i iznenadjeno se ispravio, a ona je opušteno slegnula ramenima.

„Mislio si da neću saznati za vašu igricu? Stvarno sam uvredjena što me nisi obavestio." uvredjeno je prislonila ruku na svoje grudi i zakikotala se poput malog deteta koje je rešilo neku veliku misteriju.

„O čemu ti..."

„O Sili." oštro ga je prekinula i u trenutku se uozbiljila. Sam spomen njenog imena ga je izbezumio toliko da mu na trenutak i oduzme dah, a Inés je na trenutak ostala zadivljena činjenicom kako se u trenutku izgubio zbog nje. Sitan ali sarkastičan osmeh mu je preleteo preko usana, a onda je zgazio opušku cigarete koju je u tom trenutku dovršio. Ne postoji trenutak kad ga ne bi ostavila bez dah i sam je to znao, za njega će uvek biti ta zvezda severnjača i za njega će ona uvek sijati najjače, nema veze koliku je ona tamu i bezosećajnost htela pokazivati

„Ona ti je rekla, zar ne?"

„Nije, ali nisam ni ja glupa." nakon dužeg vremena, kao da ga je nepoznata sila naterala da progovori. Hteo je da poriče, ali opet je hteo da sve izbrblja kao poslednja tračara. Dvoumio se.

„To...komplikovano je." duboko je uzdahnuo, a Inés na trenutak kao da je mogla čuti kako mu glas puca.

„To ti je najlakše da kažeš, zar ne?" Inés je i sama znala da je to istina, nema veze koliko on poricao. Uvek će ga pročitati kao knjigu, jer ga ona najbolje poznaje.

„Stvarno ne znam šta očekuješ od mene." Osećao je kao da mu je teško da govori o tome, a pričao bi o njoj po ceo dan zato jer je ona poput najlepšeg sećanja za koje je vredelo žrtvovati se.

Ali sve što je lepo kratko traje, zar ne?

„Gledaj, stvarno ne želim da te prisiljavam da govoriš o njoj zbog čega god to bilo... barem mi reci zašto ste ćutali."

„Ne znam ni ja, pretpostavljam da je to zbog nje...
Mada na neki način sam se i ja nadao da nećeš saznati."

„Zašto?" zbunjeno ga je pogledala, a on se ponovo nagnuo napred, svoje laktove prislonivši na kolena, a glavu na svoje dlanove.

„Ne znam... pretpostavljam da bi jednostavno bilo čudno.
Jednom mi je Hugo rekao da će mi glavu razbiti ako te povredim. Onda sam na trenutak pomislio da si mozda bila zaljubljena u mene ili tako nešto, pa nisam hteo da se ljutiš na Silu,..." zastao je činično se osmehnuvši, a onda uz ogroman uzdah nastavio. „...ali onda sam video koliko si ti zaljubljena u njega, a tek on u tebe, zato mi je i pretio. Kasnije ne znam, valjda nikad nisam stizao, a onda je bilo gotovo i nisam imao nekog razloga da ti kazem." zamišljeno je govorio gledajući ispred sebe, a Inés ga je zbunjeno posmatrala.