Maska

VI

Posmatrali su su taj trenutak kao najduži u njihovom životu, pogledao ju je par puta.
Nije plakala.
Samo je stajala mirno i posmatrala poslednje plamenove kako se polako gase. Nije imala snage da plače. Nije imala snage da jeca. U tom trenutku nije imala snage za životom, a taj trenutak trajao je večno. Neopisiva bol ju je preplavila, ne fizička već bol gubitka voljene osobe. Hugo je stajao pored u malo blažem stanju. Hteo je da kaže nešto, ali njen izraz lica bio je tako jeziv da se bojao da bilo šta kaže, sve dok mu nije pukao film.

"Ja...Inès"
"Rekla sam ti da joj pomogneš. MOGLE SMO OBE DA IZADJEMO ŽIVE!" Oči su lagano krenule da joj suze, isto kao i njemu i u tom trenutku gledali su se slomljeno.
"PALA SI! NI JEDNA OD VAS DVE NE BI PREŽIVELA DA TE NISAM IZNEO! 1 ŽIVOT UMESTO 2!" Svaki djak sa tog maskenbala već je potresen sedeo kući, dok su se oni raspravljali na ulici.
"TI BEZOSEĆAJNI GADE! NIKAD JE NISI VOLEO! BILA SAM SPREMNA DA RIZIKUJEM SVOJ ŽIVOT ZA NJEN!" Vikala je na njega, a bes u njemu je već ključao. Govorila je to slomljema iznutra, ali on je izgledao tako hladan kao da ga nije bilo briga što je mrtva. Posmatrao ju je hladnu i pustio ju je da se istrese na njega. Znao je da je tako najbolje.
"MRZIM TE! MAKNI SE IZ MOG ŽIVOTA! NE ŽELIM DA TE VIDIM VIŠE!"

"SPASAO SAM TE GLUPAČO JEDNA!" Bio je to prvi put da se bes tako izlio iz njega. "Toliko o zahvalnosti" pomislio je.
"BRIGA ME JE! MOGLA SAM I DA UMREM! NIJE MI BILO BITNO DAL ĆU DA PREŽIVIM, SAMO SAM ŽELELA DA TO BUDE ONA!" U tom trenutku osetila je jaki pljesak na njenom obrazu, a crveni trag na njemu od te večeri ostaće upamčen. Nije htela da pokaže svoje suze. Nije htela da plače. Htela je da se uguši u suzama. Samo ne pred njim.
Oblio ju je hladan znoj, ostala je paralizovana kada je shvatila da je ošamarena. Nakon svega što je učinio nije mu dovoljno. Uhvatio joj je ruke, te ih je podigao i pribio ju je uz zid.
"Da više nikad nisi rekla da nisi vredna ovog života. DA LI TI JE TO JASNO! NEMA ŠANSE DA BIH TE OSTAVIO TAMO! Ja ne bih mogao da te ubijem..." I dalje bila pod dejstvom njegovog ledenog pogleda, paralizovana i krenula je da drhti zbog njegovog dodira. Gledao ju je zabrinuto, ali opet nežno pokušavajući da shvati kako ume tako vešto da skriva svoje emocije.
"Pa čestitam ti. Ne samo da si ubio nju. Ubio si i mene." To su bile poslednje rečenice koje je Inès Roux izrekla pre nego što je svoje ruke istrgnula iz njegovih i pre nego što je počela zvanično da ga mrzi. Pokupila je svoje stvari i krenula prema kući, a suze su krenule da joj obasipaju obraze, dok ju je pratio njegov bolni pogled, sve dok nije nestala iz njegovog vidokruga. On je isto ubrzo nakon toga nestao iza zgrade i pokupio svoje stvari, ali za okom mu je zapao mali predmet koji je stojao tu pored. Otvorio kutijicu i krenuo je da okreće to kao labelo, a onda je shvatio da je to bio karmin. Crveni karmin. Iste nijanse koju je nosila te večeri. Crveni karmin njegove crne lepotice i onda dok je gledao kutijicu pala mu je napamet grozna ideja...

.
.
.

"DA LI SI TI NORMALNA?! SVUDA SMO TE TRAŽILI!" Vikao je Joaquin na nju, a ona je ni ne trepnuvši, piljila u jedu tačku. Pomerali su je pipali je, čak joj i lupili šamar, ali i dalje ništa.
Kada ju je neko od njih ošamarila, shvatila je da je to bilo isto mesto gde ju je on ošamario. Nije marila ko je to bio. Šta više nije nikog videla.
Pred očima joj je i dalje prolazila scena kada je Chloè progutala vatra, dok bi glasovi sa strane bili najtiši u prostoriji. Ili je tako bilo samo kada se nje to ticalo.
Svi su je gledali zabrinuto, a onda pomislili da je poludela.
Od tog dana više nije bila ona Inès. Postala je hladnija, postala je potpuna suprotnost od onog što je bila. Postala je ono što je najmanje želela.
Od te večeri izbegavala je Huga najviše što je mogla, dok je sa Silom i Cristijanom i dalje održavala kontakt. Ipak nisu oni krivi što je Chloè mrtva. Hugo je.
Izbegavala ga je što je više mogla, a onda ju je konačno pronašao.
Ovaj put se nije izmakla. Znala je da ne može večno da beži.

Krenuo je da joj se približava, a ona je krenula unazad. Napokon je stao, a mislila je da će je pribiti uz zid kao svaku njegovu fuficu u zadnjih mesec dana. Čudno je to kako jedno delo može izmeniti ljude.
"Želim da sredimo stvari." Rekao je to. Konačno joj je nešto rekao od one večeri. Gledao ju je gotovo bez emocija, ali sa dozom tuge u glasu. Inès se samo činično osmehnula.
"Zašto se smeješ!?" Pogledao ju je u neverici ne verujući da se zapravo smeje. Po prvi put u ovih mesec dana ona se osmehnula, možda činično, ali i to je bilo nešto.
"Dodjavola, PRESTANI!" Što ju je više molio da prestane to se ona više osmehivala
"Izludjuješ me!" Pribio ju je uz zid, a osmeh sa njenog lica je nestao. Dahovi su krenuli da im se mešaju zajedno sa pogledima. Skenirao je svaku uspaničenu crtu njenog lica, a onda se smirio.
"Izludjuješ me." Izustio je još jednom, pre nego što ga je zgromila njenim rečima.
"Stvari nećeš srediti kao sa svojim fuficama, dušo. Ja nisam kao one. A veruj mi nećeš ništa srediti, dok ja ne sredim tebe." Uputila mu je svoj najhladniji pogled što je mogla, te ga je po prvi put ostavila osramoćenog i besnog. Zakačila ga je za rame, a njega je zabolelo. Ona nije ništa osetila. Ta bol nije ni do kolena onoj koju je osetila nakon smrti Chloè.

Pitate se zašto je tako. Pitate se zar nije trebalo da prodje do sad. Nije dragi moji, ona je bila i više nego što vi očekujete.
Pitate se i zašto se tako tripuje. Ne tripuje se. Slomio ju je.