Maska

XVIII

Zamišljeno je šetala parkom, dok se njena kovrdžava, smedja kosa njihala na vetru. Njene zelene oči sijale su na tom julskom suncu kao letnja, isušena trava. Zamišljala je njegovu kosu kako pada preko njegovih šarenih očiju. Tiho je uzdahnula, a onda osetila lagani udarac na ruci.

Ljutito je pogledala dečka koji je bio barem za dve glave višlji od nje. Smedja kestenjasta kosa padala je preko njegovih šarenih očiju baš kao i u njenim mislima. Shvativši ko je, njen pogled se raznežio i isto tako se u trenutku uspaničila. Rumenilo je zavladalo u njenim obrazima, dok je posmatrala njegov nestvarni osmeh.
"Hej." Rekao je dubokim glasom koji je uzbudio svaki deo nje. Progutala je knedlu, pre nego što je tiho zamucnula 'hej'.
"Jesi li u redu?" Upitao ju je Todor, dok je nervoza u njoj rasla kao nenormalna. Svaki put kad bi ga pogledala osećaj bi bio nezamisliv. Nervozno je skupila obrve i zatvorenim očima je klimnula glavom.
"Sigurno?" Sila je mogla primetiti kako se njegova boja glasa menja u zabrinutu, te je ovaj put uz osmeh klimnula glavom.
Nesigurno je pokušala da se provuče pored njega uz pozdrav, ali mali stisak ruke ju je sprečio. Opet se okrenula i pogledala ga je ravno u oči. Bile su tople kao njegove ruke, koje je nisu puštale.

"Gde ćeš dalje?" Upitao ju je, na prvi pogled, potpuno smireno. Imao je sitan dečački osmeh, dok je u njegovim očima vladao sjaj dečije sreće. Samo on je mogao da učini da se oseća nervozno i razneženo u isto vreme.
"Mislila sam da prošetam još malo. Hoćeš li da mi se pridružiš?" Upitala ga je uz osmeh od uha do uha, te je neprimetno istrgla ruku iz njegove.

Na trenutak se namrštio, te je zagrizao usnu osmehnuvši se. I dalje je kao omadjijana posmatrala svaku crtu njegovog lica, svaki pokret, pogled...
"Zapravo, imaš li vremena? Hteo bih da te odvedem na jedno mesto." Upitao ju je. Imao je taj pogled zbog koje nije mogla da odoli, a da ne kaže 'ne'. Nije ni shvatila u kom trenutku su je zabljesnuli njegovi beli biseri.
Zbunjeno je klimnula glavom, te je nakon što se okrenuo krenula za njim.
Emocije su se sve više i više sakupljale u njoj, da nije ni primetila da su se uhvatili za ruke tokom šetnje. Bila je zamišljena, kao i uvek. Odjednom su stali, te se ona naglo trgnula.
"Opusti se." Rekao joj je proučavajući svaki milimetar njenog lica.
Nežno joj je dobacio kacigu, te je njeno razmišljanje prekinuo ogroman motor pred njom. Nije ga ni primetila do trenutka kada joj je dodao kacigu.
"Čekaj, kad si rekao da želiš da me odvedeš na jedno mesto, mislila sam da je u blizini." Blago se namrštila navlačeći kacigu.
"I jeste, ali ovako je zabavnije." Rekao je uz maleni osmeh, te je nakon njegovih reči sela iza njega na motoru i lagano ga uhvatila oko struka.
"Ne moraš da me stežeš, nismo ni pošli." Rekao je, ali ga je ostavila bez odgovora. Blago se osmehnula, ali Todor je mogao da oseti njeno lagano prevrtanje očima, isto kao i trenutak kada je opustila svoj stisak.
A onda su jednim pokretom njegovog zgloba krenuli.
.
Polako je otvarala svoje oči, kada je ugledala Matisa koji je uzdahnuo sa olakšanjem. Beli zidovi su bili jedino što je mogla da vidi pored njega. Naglo je ustala sa uzrujanim pogledom, a njegova ruka ju je smirila.
Mutne slike su krenule da se motaju po njenoj glavi, a njen pogled je još više bio uznemiren.
"Zašto sam ovde?" Upitala ga je, a onda se i ta mutna slika pojavila.

'Stvoren je plod naše ljubavi na pogrešan način. Rodjen je Cristian Martin.' ,a onda je padala sve više i više. Nije osetila tlo ispod nje, već čvrste ruke kako je podižu, a onda je crnilo obuzelo njen vid kao i svest.

"Onesvestila si se. Nisam znao šta da radim, pa sam te doveo ovde." Rekao je brzo, a ona je samo klimnula glavom.
"Ko je taj momak, Ashley?" Znao je da postoji razlog zbog kojeg bi samo tako pala.
'Cristian Martin'...
Samo se to ime vrtelo u njenoj glavi. Njen brat je dečak kojeg ne podnosi od početka njihivog školovanja. Nije ni sama znala zašto. Uvek je predpostavljala da jednostavno nikad nisu bili toliko bliski. Uvek je delovao povučeno, što je mrzela kod svojih vršnjaka. Svaki put kad bi mu kao mala prišla, on bi samo otišao. Kako god, sad su oboje u centru pažnje.

"Cristian Martin je dečko kojeg ne podnosim od početka našeg školovanja. Od svih škola u Parizu uvek bi smo završili u istoj. Bio je dosta povučen, a sada je jedna od glvnih tema u školi."
"Kao i ti." Dodao je za njom.
"Mislim da bi trebala da vidiš ovo. Cristian nije jedina porodica koju imaš. Ima ih još."
'Cristian Martin, Irene Martin, Morela Almeida, Matis Durand, Ashley Black...'
Sva ta imena stajala su poredjano, jedno do drugog. Bilo ih je toliko puno. Linije su povezivale njihova imena kao rodbinu, braću ili sestre...
Isto kao i imena roditelja.
"Matis...,tvoja sestra." Podigla je pogled prema njemu, nakon što je još jednom pročitala ime 'Morela Almeida'.
"Znaš, naša porodica jeste komplikovana, to sam već znao, ali nikad nisam ni sanjao da je toliko komplikovana." Rekao je uz neki osmeh koji ju je zbunio.
Ubrzo je i medicinska sesra ušla u sobi. Bila je to starija gospodja prijatnog osmeha.
"Onesvestila se zbog šoka kojeg je doživela i previše nervoze i pritiska u poslednje vreme. Evo vam opravdanja. Narednih par dana se ne sme naprezati, jer će biti posledica, zbog čega neće ići u školu. Već sad možete da idete, slobodna je." Rekla je u jednom dahu, te im je pružala opravdanje i otišla. Oboje su nervozno uzdahnuli, te joj je Matis pomogao da spakuje svoje stvari. Pazio je na njene pokrete, brinući se da se neće opet isto dogoditi.
.
"Pogled je bio prelep." Sila je oduševljenog pogleda sišla sa motora, te je i on skinuo svoju kacigu i sišao tik posle nje. Posmatrao ju je kao malog, uzbudjenog deteta kako skakuće od sreće i oduševljenja, što mu je izmamilo osmeh na licu. Vetar je lagano pirkao, pa je Silina kosa i dalje letela na sve strane.
"Večeras su trke, biće i Inès tamo. Želiš sa mnom? Ona ide sa Alonsom." Upitao ju je, a ona je klimnula glavom potvrdjujući njen dolazak.
"Super onda, u 8?"
"U 8." Ponovo je potvrdila, te su se veliki osmesi ocrtali na njihovim licima.
Maleni pramenčići padali su preko njenog lica, koliko god se ona trudila da ih zadrži dalje.

Polako je kažiprstom povlačio nestašni pramenčić iza njenog uha, pamteći svaki trenutak kao da je poslesnji. Nežno je zagrizla usnu pognuvši glavu, dok je on svojim palcem milovao njen vreli, rumeni obraz. Imala je osećaj da će vulkan eksplodirati u njoj, dok je posmatrala njegove zelene, šarene oči kako je gledaju sa čudnim sjajem u njima.
"To je to. Ne mogu više." Rekao je željan njenih usana, te ih je spojio brzinom svetlosti. Igra kojom su se preplitali njihovi jezici bila je žestoka i svaki deo njih je goreo. Njene tople usne bile su u zarebljeništvu njegovih, ali ona je to i želela. Voleli su ritam kojim su se njihove usne spajale i odvajale. Svaki uzdah koji bi ispustili bio bi uzdah želje i oduševljenja. Nije ni primetila kada je položila svoje dlanove na njegovim obrazima. Znali su samo da žele da ovaj trenutak potraje zauvek.
Nežno su se odvojili, i ako nisu želeli. Morali su.
"Da li i dalje važi ovo za večeras?" Upitala ga je nesigurnim pogledom, a on je klimnuo glavom.
"Dobro, ja...moram da idem." Istrgla se iz njegovog zagrljaja, te je brzinom svetlosti ušla u kući, zalupvši vratima.
'Šta sam pogrešno uradio?' To pitanje je bila jedina stvar koja se vrtela po njegovoj glavi sad. Iznervirano je šutnuo gumu motora, te je seo na njemu i pobegao kao furija. Doći će sve jedno.

Doći će.

A/N
Čini mi se da sam se malo pomučila oko ovog dela, a najviše oko Sile i Todora. Kako vam se svidja ova kombinacija?😄