Maska

XXXIV

"Kada ti se završavaju predavanja?" iscrpljeno ju je upitala Sila, a Inés je uzdahnula. "Još dva časa. Zašto pitaš?" znatiželjno ju je upitala, a ona se u sekundi stvorila ispred nje.
"Mislila sam da dodješ kod mene u sobi da kuliramo. Može?" Inés je na trenutak skrenula pogled iza nje i ugledala Huga i Lilu kako razgovaraju. Nije znala ko je ona, ali znala je da je bilo tu nešto u vezi nje što ju je kopkalo.

"Inés?" Sila joj je mahnula pred očima, a ona se lagano trznula.

"Da, da može. Kad?" upitala ju je uhvativši se za čelo.

"Sve jedno mi je, samo mi javi kad kreneš."  rekla je, te su se pozdravile, a onda je Sila osetila lagani udarac o rame. Iznenadjeno se okrenula da pogleda osobu sa kojim se sudarila, ali bilo je prekasno.
Momak je već besno hodao napred, ne osvrćući se.

"Kakvi maniri, svaka mu čast." sarkastično je izgovorila posmatrajući momka kako i dalje besno hoda. U jednom trenutku se okrenuo da je pogleda, ali se brzo vratio u prvobitni položaj. Sili je ovaj momak bio i više nego poznat, samo nije znala odakle. Samo ga je zamiljeno posmatrala, a onda vratila pogled na Inés.

"Znaš ga?" upitala ju je, a Inés ju je iznenadjeno pogledala.

"Ne mogu da verujem da si već zaboravila Todora." iznenadjeno je razgorčila oči, a Inés se osmehnula.

"Nisam ga zaboravila, samo...
Nemoguće da se toliko promenio!" iznenadjeno je izustila, plašeći se da bi mogao čuti koliko je nije ostavio ravnodunom.

"Poverio mi se da ima devojku, trebao je večeras da me upozna s njom, ali nešto joj je iskrslo pa se nalazimo neki drugi put. Znaju se još iz njegove stare škole i ovog leta su se ponovo videli, dok je on bio u Bugarskoj. Pretpostavljam da su se tada smuvali. Nije na ovom univerzitetu, verovatno se zato večeras ni ne nalazimo." rekla je Inés, a onda se okrenula želeći da ga pogleda, ali već je nestao iz njihovog vidokruga. Nije ni primetila Silinu naglu promenu raspoloženja, dok je razgovarala o njoj. Samo je nemo klimnula glavom, a onda pogledala u svoj telefon.

"Promenila ga je, ali čini mi se ne na bolje, a možda i nije. Ne znam..." gadljivo je govorila o njoj ne mareći ta bi Sila mozda rekla na to.

"Idem ja sad." rekla je Sila i bez i jedne reči više napustila njeno prisustvo. Inés ju je prvih par trenutaka dozivala, želevši da je upita šta joj se dogodilo, a onda se prisetila one noći kada je slučajno izgovorila njegovo ime u snu i odlučila da je ostavi na miru uputivši se na sledece časove.

.

Stroga profesorka srednjih godina koračala je u kabinetu ne toliko veselo govoreći glasno i visokim, iritantnim tonom. Uskoro je bio kraj prvog popodnevnog časa, a ona je gledala zamišljeno ispred sebe, dok su joj misli lutale u potpuno drugom smeru. Već u sledećem trenutku ugledala je gomilu studenata kako polako ustaje sa svojih mesta i napuštaju kabinet uz glasan profesorkin ton.

„Ne zaboravite da sledeće nedelje idemo na malom putovanju!" ‚putovanje?' pomislila je Inés i sudarila se sa dobro poznatom osobom. Hugo je tiho zajaukao i uhvatio se za glavu, dok ga je za drugu ruku drzala Lila.
„Izvinii!" rekla je Inés pokupivši njegove i svoje knjige. Nakon što mu ih je vratila, primetila je devojku kako je popreko gleda.

„Inés, ovo je Lila. Moja prijateljica." rekao je, te joj je Inés pružala ruku u znak upoznavanja, koju ona prihvati ne tako zadovoljna. Bila je vedra tog dana i ako je vešto skrivala svoju brigu za Silu, takodje je primetila da se Lila vetački smeje. Nije joj bilo jasno, 'Šta ona ima protiv mene?'.

"Ovaj...Sila...?"
Tiho je izustila, upozoravajućim tonom, a on je svijim usnama oblikovao Todorovo ime. Klimnula je glavom. Znao je da to znači da se vratio i da će ponovo morati da preuzme Inésino mesto najbolje prijateljice. Lila ih je posmatrala uz podignutu obrvu, a Hugo sa samo osmehnuo.

Ubrzo su ugledali Matisa kako im prlazi uz jedan široki osmeh, dok je u jednoj ruci držao par knjiga. Inésino lice blago je zarumenelo ugledavši ga, a onda se široko osmehnula kada ju je slobodnom rukom uhvatio oko struka i poljubio u slepoočnicu. Hugo ih je gledao poluotvorenih ustiju i razgorčenih očiju, ne verujući šta se dešava. Nekako je uspeo da podigne obrvu pokušavajući da je pogledom upita šta je ovo bilo, ali njen pogled gubio se negde daleko gde je nije mogao stići, a želeo je to jako. Želeo je da stigne to magično mesto gde se njen um skriva. Naravno da je to bilo nemoguće.
Kada je shvatio da ga je posmatrala posramljeno je skrenula pogled u stranu, pogledavi u Matisa. Izgledala je kao da pokušava da izabere dve strane, to ga je mučilo, jer je znao koga bi na kraju izabrala.

Ili je barem mislio da zna...

"Nego, kakvo je ono putovanje koje je profesorka pominjala? Ja za to tek sad čujem." rekla je Inés zamišljeno posmatrajući prvo Lilu, pa onda Huga.

"Svake godine pridošlice idu na jedno putovanje za početak školske godine. Pošto je profesorka obišla pola sveta predložila je da odemo u istočnom japanu, na nekom mirnom i ne toliko poznatom mestu. Kaže da su tamo plaže predivne u ovo doba godine, takodje univerzitet plaća sve, barem prve godine." rekla je Lila prevrnuvši očima nakon što je ugledala profesorku kako izlazi iz kabineta. Niko se nije bunio kad je more bilo u pitanju, ali izgledalo je kao da profesorka planira nešto više, to ih je sve pomalo kopkalo.

"Hvala." rekla je Inés klimnuvši glavom uz blagi osmeh, a ona joj je uzvratila.

Nakon to su se pozdravili, razdvojili su se da bi otisli na drugom popodnevnom času. 'Lila...' sama pomisao na tu devojku je ne bi toliko obradovala. I ako je izgledala i vise nego dobro, bila je tu neka zloba koju je Inés mogla osetiti od prvog trenutka kada ju je ugledala. Kao da bi predstavljala neku prepreku za nju i ako ni sama nije znala kakvu. Kao i Hugo, i Inés je od prvog trenutka trebala da zna da je tu devojku poslao sam djavo.