Maska

XXXVIII

Njegova ruka nežno je milovala njen rumeni obraz, dok je palcem prelazio preko njene suze. Ni sama nije znala kada je krenula da plače, ili zašto?
Izgledao je tako zamišljeno, dok je posmatrao svaki milimetar njenog prelepog lica, izgledao je skoro skrhano dok je brisao njenu suzu. To osećanje dok ju je tešio, dok su razgovarali, bilo je gotovo nestvarno, kao da je čak tada znao da je voli.

Bilo je prelepo, oni ispod milion zvezda i vedrog neba, maske na njihovim licima i ako je i sama znala ko se krije iza te maske.

Bio je prelep, taj osećaj dok je ljubio njene usne, žar koji je osećao tamo gde su se njihove usne sastale i rastale, toplinu koju osećali, ljubav koju su pritiskali...

Bilo je...kao u snu...

"Inés..." tiho joj je šapnuo i svoje usne nežno spustio na njene. Bilo je gotovo stvarno, ali previse lepo da bi bilo istinito.

"Čekaj...Inés?!' zbunjeno je pomislila, a onda se u sekundi našla zbunjena ispred njega. Videla je njegov lik, ali bez maske, dok su iz njene usne curile litre krvi, šaljući joj jednu poruku.

"Povrediću te." rekao je krajnje ozbiljno, a ona je poskočila kada je shvatila da se stvorio tačno ispred nje, ovaj put sa maskom na svom licu. Bio je bled kao krpa, izgledao je kao da je mogao svakog trenutka da padne i da joj jo jedan razlog da brine. Njegove reči su bile hladne i prazne, kao i on sam u tom trenutku.

"Osvesti se." gotovo je osetila njegov šapat na sebi, osetila je kako se jezi od njegovog glasa kao najveća šiparica. Zbunjeno ga je posmatrala, dok se gubio u magli, a onda je osetila kako je pala u nešto mokro. Vodu natopljenu crnilom, ili joj je barem tako izgledalo. Toplu vodu, ustvari.
Kao da se topila u sopstvenoj tami, prepuštala joj se, kao da je to bilo poslednje što je imala.

"Ines? Ines?! Ines?!!" Čula je zabrunti glas kako je doziva, te nakon što je otvorila oci trgnula se. Namrstenog lica, pogledala je oko sebe ne slušajući Huga kako je zabrinuto doziva. Nakon par trenutaka osetila je kako joj glava blago pulsira, te je svoju ruku prislonila na čelu i namršteno ga pogledala.

"Dobro si?" upitao ju je, a ona nije ni primetila kada je svoju ruku prislonio na njen vreli obraz. Gotovo je mogla osetiti njegov dah na svom licu, podigavši pogled shvatila je kako svojim nevaljalim, ali zabrinutim pogledom prati svaki njen pokret, pogled, kako sluša njeno, sada ubrzano disanje. U nozdrvama mogla je osetiti miris jutarnje kafe i miris njegovog šampona, a nakon par trenutaka mogla je na svojoj ruci da oseti ledene kapi vode kako klize sa njegove zlatne kose. Njene plave oči su te koje su ga kao opčinjenog držale u mestu i terale ga ih posmatra nesvestan njihove blizine. Inés je osetila trnce kako prolaze kroz njeno telo, te je jedva progutala kneldu ne mogavši da svari trenutnu situaciju. Neprijatno je sklanjala pogled sa njega u nadi da ce ga trgnuti, ali bezuspešno. Jedino što je sad mogla da ucini jeste da mu da jasan odgovor i nada se da ce ga to trgnuti.

"Dobro sam." rekla je, te se izmakla i ustala sa svog kreveta. Tek tada shvatila je, da je na sebi imao samo peskir oko struka i kako su joj obrazi nenormalno crveni i vreli.

"Ovaj, moj tuš je pokvaren. Rekli su mi da će ga popraviti, ali će to malo potrajati. Nadam se da nije problem da koristim tvoj." nervozno je odmahnula glavom, a na njegovom licu se u sekundi stvorio sitan osmeh.

"Zasto si me probudio?" upitala ga je, a on je uzdahnuo.

"Rekla si me da te probudim, da bi se spakovala, jer sutra krećemo za Japan. Zaboravila si?" ponovo je odmahnula glavom prisećajući se kako ga je to zamolila juče.

~20 godina ranije~

Nakon što je pobegla iz bolnice tog dana, Sofia je otišla do svoje prazne kuće i posmatrala tu tamu oko sebe. Izgledalo je tako prazno bez njene malene Ashley, njenih stvari i njenog smeha koji bi odzvanjao u ovim, sada pustim prostorijama. Htela je da pokupi stvari koje će joj u medjuvremenu biti potrebne i novac koji već dugo godina skuplja. Skidajući slike sa zidova, da ne bi bez veze visile, uočila je veliki sef iza jedne slike. Izjedalo ju je pitanje, šta bi moglo da bude u tom sefu? Jedva je uspela da pogodi kombinaciju, a kada je sef bio otvoren, u sredini je uocila brdo novca. Njena usta ostala su polu otvorena jer nije mogla da veruje kako joj je njena radoznalost zapravo ovog puta pomogla. Taj novac i njena uštedjevina joj je bila dovoljna za narednih čak deset godina.

.

Godinu dana kasnije šetala je plažom u Marseille u južnoj francuskoj kada je upoznala porodicu Leroy. Malena Anna igrala se u pesku sa svojim ocem kada je tuda prolazila. Saznala je da je njena majka umrla kada je ona imala jedva mesec dana. Sofia i Annin otac nikad nisu bili venčani, nikad se nisu voleli, bar ne na onaj način, ali su zato svi živeli zajedno kao jedna mala, srećna porodica. Anna je nju volela kao sopstvenu majku, bile su uvek tu jedna za drugu, čak i kada je Annin otac prerano umro. Vremenom joj je Sofia rekla o svemu što se desilo pre nego što je stigla tamo gde je sada. Poverila joj je to što nije smela čak ni njenom ocu, svom najboljem prijatelju. Poverila joj se, da bi čak i nakon svih ovih godina volela da upozna svog sina i kakva je osoba postao. Pratila je svaki njegov pokret sve ove godine, ali nikad ga nije upoznala, znala je gde je išao u školu, gde ide, gde će ići. Znala je sve o njemu, a nije ga poznavala.

~Sadašnjost~
Nekad, i kada je vaša ljubav prema jednoj osobi jaka, uvek pronadjete masku za to prokleto osećanje, za koje ste savršeno svesni da će vas pokidati. Neki ljudi su toliko hrabri, da čak žele da ga pokažu, sve ostalo je kukavičluk. Tako tužno, a tako istinito.

Posmatrala je plišanog medvedića smedje boje na svom krevetu, tako zamišljeno, srećno, a i tužno u isto vreme, prisećajući se dana kada ga je dobila.

~Ranije~
„Ti si samo uplašena, zar ne?" upitao ju je Todor, dok je pokušavala da se udalji od njega neprimetno. Nema veze kako, gde, nikada ne bi mogle da mu promaknu njene loknice koje je toliko obožavao i ta vatra u njenim zelenim očima koja bi ga spalile, svaki put kad bi ih pogledao.

„Šta želiš?" besno ga je upitala, ignorišući njegovo pitanje. Njegov samouvereni pogled ju je izludjivao, kao da je želela u tom trenutku da ga slomi kao nikad, ali njegov odgovor ju je zainteresovao i ako je bio i previše predvidljiv.

„Želim da se zabavimo."