Maska

XI

~Malo obaveštenje~
Gore u linku je video kako bi trebao da izgleda Cristian Martin u priči. U sledećem poglavlju ostaviću novi link (Carmen Gonzalez). Video sam napravila JA i posavila sam ga na MOM youtube kanalu. Hvala.

~Ponedeljak~
Umoran i polu-zatvorenih očiju, Todor je uzimao novi raspored, a pored nje je bila i Inès koja se osećala kao zombi. Podočnjaci koji su im visili ispod očiju, bili su tamni poput modrica. Većina učenika je pomislilo kako ih je neko pošteno istukao, a oni su samo hodali ne obazirajući se na komentare.
Kao mrtvaci ušli su u učionici, te su seli na svojim mestima. Todor je samo prazno gledao ispred sebe, a onda je začuo preteći šapat.
"Ako bude samo suzu pustila zbog tebe, molićeš me da te ubijem." Izgovorio je, ali on ništa nije razumeo.
Dečko plave kose i zelenih očiju izgledao je preteće i opasno sem za njega. Zbunjeno se okrenuo, te je podigao obrvu u znak upitnika.
"Molim?" Upitao ga je, a Hugov pogled je sad bio još tamniji.
"Čuo si me." Nemo je gledao u njega, a onda se Hugo vratio u svoj prvobitni položaj. Okrenuo se prema njoj, shvativši da ga je lagala. Samo je sedela i posmatrala nešto u daljini. Zamišljeno kao i uvek. Lagala je shvatio je. Nije uvek bila tako tužna.

Shvatio je da je nekad bila srećna, da je nekad mislila da je stvorena sa razlogom. Lagala mu je da je oduvek tako depresivna. Lagala je. Na neki način ju je čak i razumeo, ali opet...lagala mu je.
Osmehnula mu se, a on?
On je bio santa leda, koja ju je uplašila. Nikad pre nije bio ljut na nju, pitala se šta je sad uspela da zezne. Jednom rečju 'sjebe'. Posmatrala je njegove zelene i ljute oči, tražeći razlog. Sad je bilo još gore. Nije ju više ni pogledao.
Nervozno i ljuto je gledao ispred sebe pucketajući prste, a onda i vrat izgledajući kao rodjen spreman za veliki okršaj. Pitao se, koja je njena prava priča? Da li pokušava zaboraviti početak? Ili možda kraj?
Kakav je zločin s njene perspektive počinjen? Koji je pravi razlog njene depresije? Razlog...
Taj razlog je odavno zakopan sa Chloè Andre u grobu.

Zbunjeno i tužno u isto vreme nastavila je da pilji u njega, a onda i u tablu po prvi put zapisivajući nešto.
Na času bi se obično zafrkavali, gadjali se papirićima, gadjali profesorku papirićima..., a sad? Sad ništa.
Ni jedan jedini pogled. Bukvalno ju je ubijao.
A onda, kao znak za kraj pakla, zazvonilo je za kraj časa.

Istrčao je iz učionice, a ona za njim. Pogledom ga je pratila, a onda izgubila u ogromnoj gužvi, ali znala je gde je otišao.
.
.
.
"Zašto?" Upitala ga je izlazeći iz hodnika koj je vodio na krovu škole.
Nije znala kako da krene, šta da kaže, samo ga je upitala to. Bacio je cigaretu ispred sebe, a onda ju je zgazio okrenuvši se prema njoj.
I dalje je bio iznerviran i na neki način tužan i ljut i... ne zna više ni on...
"Priznaj" rekao je ledeno, a ona ga je pogledala zbunjeno i uznemireno.
Pomislila je kako mu je santa leda zavidela, koliko je u tom trenutku bio hladan. Njegove oči kao i pogled bili su prazni.
"Šta?" Upitala ga je, a on se sarkastično osmehnuo.
"Ako bude samo suzu pustila zbog tebe, molićeš me da te ubijem" izimitirao je Hugov glas piškutavim glasom, dižući ruke u vazduh poput manijaka.
Stagnula je šake i iznervirano je sklopila oči, dok je u sebi smišljala način na koji bi ubila Huga.
'Brza smrt? Ma nee, njemu više pristaje lagano mučenje dok se bude gledao u ogledalo i plakao zbog ožiljaka koji će ostati na njegovom telu, a onda ću srce da mu iščupam.' Pomislila je u sebi, dok se na njenom licu stvarao jeziv osmeh.
"Zvuči poznato?" Upitao ju je, a ona je otvorila oči i pogledala ga. Njene oči u tom trenutku kao da su zadobile čudan, ali tužan sjaj.

"Šta je još rekao?"
"Ništa. Samo to. Objasni mi. Koji je to ogroman zločin koji ne želiš da podeliš sa mnom?" Ponovo je imitirao džez rukavice sarkastično se osmehnuvši, a ona je zastala.
"Ubistvo."
.
.
.
Šetala je noću onako kako bi uvek. Sama, zamišljena...
Njena maska bi uvek zaintrigirala Huga kada bi je ugledao.
'Ko je ona?!' Pomislio bi svaki put kada bi pogledao njeno prelepo lice. Mislio je kako je neverovatna.
Razgovarali su o puno toga, ipak maske kao da su bile zalepljene super lepkom da bi ih skinuli. A onda ju je zamislio bez maske. To je bilo nemoguće. Ona je bila nezamisiva.

Ona je bila najveća misterija ovog sveta.

Voleo je način na koji se smeje. Svaki put kada bi pogledao njene punačke usne imao bi nagon da je poljubi, a način na koji bi se osmehivala uvek bi ga učinio živim, radosnim.

"Želim da ih skinemo." Rekao je bez oklevanja i ne razmišljajući o njenom odgovoru, a ona je i dalje stajala i posmatrala daljinu.
"Ne" i dalje je bila santa leda koja ga je držala u neizvesnosti.
"Zašto?" Poskiknuo je, a ona se osmehnula. Znala je da ovaj put 'neće biti zanimljivo' uzrečica ne pali.
Uzdahnula je, te je pohledala u daljinu ponovo.
"Jednostavno ne želim da znaš moje pravo lice. Volim taj osećaj dok nosim masku. Kao da se pretvaram u drugu JA. Volim to što mogu barem na trenutak da pobegnem." Obaj put je gledala u ruku na njenoj, te ga je iznenadjeno pogledala. Nežno i saosećajno ju je pogledao, a ona je svoj pogled vratila na daljinu.
"Od čega bežiš?" Palcem joj je mazio ruku, a ona se osećala kao da priča sa psihijatrom. Njene oči sijale su poput dijamanata, a njena koža bila je slična čokoladi.
"Od realnosti" ubijala ga je njena misterioznost i težina.
Nežno je istrgla ruku iz njegove, te je krenula da šeta okrenuvši mu ledja, a on? On je poput pseta pokušavao da je stigne.

I evo njega. Ponovo je svojom trapavošću uspeo da izvuče osmeh na njeno lice. Voleo je taj osećaj više od svega. Mislio je kako samo ludak ne bi to volao. Voleo je da gleda njene sjajne oči i ako je mogao da primeti kako se tuga meša sa maskom radosti. Da zamišlja telo boginje i ako ne stoji gola ispred njega kako bi on to želeo. Svaki momak koji ju je ugledao mislio bi prljavo, a on? On ih je nadmašio.

Želeo je da oseti njene nežne usne na svojim i da ona samo njega gleda. Jednom rečju: želi je.