Maska

XXXIII

Šetala je pustim hodnicima univerziteta i pomatala detalje oko sebe. Te bele zidove, koji su odavali ozbiljnost i važnost ove zgrade, kao i po nekog studenta pridošlice. Ubrzo joj mrak pao na oči, te je zbunjeno pokušala da makne nečije ruke sa njenih očiju.
"Nadam se da te nisam uplašio?" začula je dobro poznati glas kako joj šapuće i kad je sklonio svoje ruke sa njenih očiju ona se zbunjeno okrenula i susrela se sa njegovim plavim očima. Zbunjeno se osmehnula ugledavši ga kako blista iz njoj nepoznatog razloga.

"Matis! Šta radiš ovde?" upitala ga je veselo, a on podigao obrvu podsticajući je da se seti.

"Ah, da!" udarila se lagano po glavi kada se setila da i on ovde studira. Oboje su se neprijatno osmehnuli setivši se njihove zajedničke noći i ona dva poljupca.

"Ovaj...hoćeš li mozda da te povedem okolo? Ova godina mi je zadnja tako da znam svaki ćošak ovde." veselo ju je upitao, a ona je klimnula glavom takodje uz jedan široki osmeh, koji je probudio leptiriće u njegovom stomaku.
.
Dugo su šetali pre nego to su se našli ispred univerziteta na stazicama za pešake koje su pripadale istom. Univerzitet je bio posebno ogradjen sa visokim zidovima, i ako je zgrada bila mnogo veća. Iza univerziteta se nalazio dom za studente koji bi želeli da se usele kako bi bili bliže univerzitetu. Bio je to jedan od najvećih i najboljih univerziteta Pariza, to je Inés posebno fasciniralo. Zadivljeno je posmatrala tu zgradu, a Matis bi je zabavljeno posmatrao. Nije ni primetila kada joj se priblizio i nežno uhvatio za ruku. Naglo je skrenula pogled i pogledala u njihove prste, a onda je nežno zarumenela natervši ga da se osmehne po stoti put od kad su se sreli. Svoj dlan nežno je položio na njenim obrazima, na trenutak joj oduzevši dah... svoju glavu je pognula ne dozvolivi mu da vidi kako nervozno gricka svoju usnu i ako je bila toliko providna da je i sam shvatio šta se desilo. Nežno ju je uhvatio za bradicu nateravši je da ga pogleda, a onda joj pomilovao obraz proučavajući njene čiste, plave oči.
.
"Žalio sam za svačim u životu, ali znam da za ovim nikad neću." -prisećao se svojih reči i sebičnosti koja ga je u tom trenutku preplavljala. I dalje sebi nije oprostio zbog onog to je učinio. I dalje su mu kroz misli prolazile te misteriozne oči, koje bi i u najvećoj tami i dalje sijale poput dva najsjajnija bisera. Mislio je da neće zažaliti i nekim delom je bio u pravu, ali plašio se. Šta ako se opet sretnu? Duboko je uzdahnuo, te krenuo prema kolima u kom su ga čekale spakovane stvari za useljenje u dom. Studentski život ga je čekao. Sama pomisao na taj život ga je na neki način radovala i ako nije imao blage veze zašto.
Drugi deo njega je prezirao taj zivot.

"Zašto bi me naterao da patim za nečim to više nikad neću videti, osetiti...,dodirnuti...?" to je bila jedina misao i rečenica zbog koje nije želeo da ode, ali opet...

Šta bi radio ovde čak i da ipak nije otišla?

Već su se oprostili. I mrzeo je to, taj podcetnik na njegovo nedelo, sebičnost. Nije ni primetio kad je stigao ispred ogromnih, belih zidina, a onda iza istih ugledao je prizor koji ga nije ostavio ravnodušnim. Bila je u tudjim rukama, njegove ruke na njenim rumenim obrazima, a njegove usne na njenim očaravajućim koje su ga čak i u ovom trenutku mamile. Sakrio se iza zida plašeći se da kroči nakon ovog, plašeći se nje. Pitao se, ko je bio onaj momak s njom?

"Ovaj...hoćeš li da udješ?" upitala ga je nepoznata devojka, a on se zbunjeno okrenuo prema njoj i namrštio.

"Ja...mislim...nisam htela da budem nepristojna ili nešto..." nesigurno je rekla. Primetivši kofer koji je drzala u rukama shvatio je da zapravo pokušava da prodje.

"Ah da, da, mislim ući ću... samo mi treba trenutak." zbunjeno je rekao, a onda se još jednom nagnuo preko zida u nadi da su se izgubili.

"Ugh, mrzim kad to neko radi u javnosti." gadljivo je provirila za njim, a onda ga opet pogledala. Na trenutak joj se pogled izgubio u daljini, a onda je par puta trepnula i ponovo ga pogledala.

"Ja sam Lila, usput." rekla je i pružila mu ruku uz sitan, nesiguran osmeh.

"Hugo." uzvratio je uz zbunjeni, ali i razočarani osmeh.

Trebao je znati, od prvog trenutka kad mu se obratila, dotakla i način na koji se ponašala...

Trebao je znati da nešto nije bilo u redu s njom.
.
Svako ko bi sišao sa aviona bi imao nekog ko bi ih čekao raširenih ruku, sa suzama u očima. Iskrenim suzama ili osmehom i radoću.

A on?

On je imao pratnju, kojoj nije bilo stalo i do koje mu nije stalo. Čudno je to kako zivot može da te okrene na glavačke, a da ti to i ne vidiš.

Emiliya Poplev...
Jednom davno, pomislio je 'šta ovu noć moze učiniti zabavnijom?'. Prilično je jasno da je to bila ona i ako tada nije znao da je se neće moći lako otarasiti. A evo je sad...
Taj neki odvratni, lažni osmeh krasio je njeno lice, pokušavajući da mu privuče pažnju. Primetila je kako je uvek zamišljen, ozbiljan pitajući se, 'gde je nestao onaj manijak, koji mi je pokazao šta znači zabava?'. Svojim rukama grlila ga je oko struka i glumila tu neku sreću, baš kako mu je obećala i ako ni sam nije znao zašto je pristala ne traživši ništa za uzvrat. Bio je sumljičav.
I trebao je biti.
Oduvek je volela dobru zabavu, a ovaj njegov plan će je zabaviti kao nikad pre. Sama pomisao na njene prljave prste u njegovom dobro osmišljenom planu terao joj je koliko lukavi, toliko odvratni osmeh na licu.

"Drži se plana..." nesigurno je izustio, skenirajući ljude u daljini. Njoj je izgledao kao da traži nekog u daljini, ali nije znala da je bila u pravu, već je samo nemo klimnula glavom.

Biće poslušna mala devojčica, a kad bude pomislio kako se njegov plan ostvaruje, ponoviće isti plan. Samo u njenu korist.