Maska

XXI

Sedela je na haubi jednog od automobila u pozadini i posmatrala kako Todor pali vatru, dok je Sila pored njega oduševljeno posmatrala i lagano ga stezala za ruku. S obrzirom da je Todor bio jedan od glavnih organizatora trka, na početku trke bi palio jednu logorsku vatru. Svideo mu se način na koji ga je Sila stezala za ruku, osećao se sladunjavo. Razvukao je maleni osmeh, te ju je pogledao njegovim vragolastim zelenim očima koje su odsijavale na vatri.

Inésine oči sijale su zbog vatre koju je gledala i ako su njenje oči bile prazne, a kada je ugledala Huga postale su još praznije.

Svojim čvrstim i mišićavim rukama je drzao jednu namrgodjenu crnku oko struka. Za divno čudo nije se uvijala oko njegovog vrata ili usana, koje bi on naravno primio. Njene ruke su bile prekrštene odmah ispod bujnih grudi, a na njenim ramenima joj je visio ogroman, muški kaput. Njena haljina je odlično prekrivala intimne delove njenog tela i delovala je mnogo mladje nego što je bila.

Inés je skupila svoje obrve namrgodivši se, te je vratila pogled na Todora kojeg više nije bilo na svom prvobitnom mestu. Naglo se ispravila okrečući svoju glavu levo desno traživši ga u masi ljudi.
„Sranje..." promumlala je, kada je shvatila da joj se Hugo približava bez svoje pratnje.
Krenula je da ustane i napusti ga, ali ju je nežan stisak na ruci sprečio, te se naglo okrenula i prostreljala ga pogledom.

„Gde žuriš?" upitao ju je pun sebe uz prljavi osmeh na licu. Mrzela je činjenicu da je toliki narcis. Njegova pratnja izgubila se negde u masi ljudi. Izgledala je dosta neodobravajuće i odbojno, dok momci nisu mogli da oči maknu sa nje.

Ona je ove trke smatrala detinjastim i divljačkim. ‚To je samo gomila napaljenih klinaca.'  pomislila je, dok je i dalje samopouzdano koračala. Svakog ko bi je samo pogledao prostreljala bi pogledom njenim smaragdnim očima.

„Što dalje od tebe." kratko i odlučno je izgovorila, te je svoju ruku istrgla iz njegove i potrčala medju starim urušenim zgradama u nadi da je neće naći.

Ali uvek će je naći i ona je to samo znala, ali vredelo je pokušati. Hugo se samo okretao u krug trazeći je, njenu senku, trazeći ta dva, plava bisera koja su svima odavno izgubila sjaj, osim njemu.

A onda je u celog toj predstavi došao red na ćorskokak.
Nije imala gde, našao bi je u svakom slučaju. Bio je zalepljen za nju poput pijavice.
I sama je to shvatila kada se okrenula i ugledala ga kako joj se ležernim koracima približavao sve više.

„Deja vu." tiho je izrekla, prevrnuvši očima.
„Deja vu..." izgovorio je onog trenutka kada je stao tačno ispred nje. Nije se ni trudila da podigne pogled i pogleda ga. Nije bilo ni potrebe.

Svoji kaziprst nežno je postavio ispod njene bradice, dok je palcem držao istu nateravši je da ga pogleda direktno u oči. A ona je terala inat tako što je oči drzala zatvorene.

‚Fino.' pomislio je sarkastično posmatrajući svaki detalj na njenom licu. Od njenih punačnih crveno-rozikastih usana koje su ga naterale da oblize svoje, do čvrsto sklopljenih očiju koje je svakim njegovim pokretom i pogledom odbijala da otvori.

Pramen boje uglja je padao preko njenog levog oka, a ostatak njene kose boje opsidijana je bilo zarobljeno njegovom drugom rukom, koja se tu našla brzinom svetlosti nakon što je ono izgovorio.

„Pogledaj me." naredio je, a ona je nežno otvorila oči pogledavši direktno u njegove svojim sjajnim biserima.
U njenim očima je u sekundi video i čuo uzburkane talase kako biju stene. Mogao je da vidi mesec i zvezde koje su sijale u njenim očima, tugu i sreću.

Ali zašto sreću?

Kakav je to bljesak bio u njenim očima onoga trenutka kada ga je ugledala? U njegovom srcu? Šta mu je to grejalo srce kada ju je sve više posmatrao i nije ni pokušao nešto? Bilo šta?

A ona je htela to. Bilo šta. Da je pogleda na način na koji nikad neće. Svojim prstima nesigurno je prošla preko njegovog čela sklanjajući pramenčiće koji su joj zaklanjali prazor na njegove smaragne oči koje su blistale nesigurnošću. Prstima je nežno prelazila preko njegovih mišića, njegovih prsa, zadrhtala je. Osećaj je bio neopisiv. Način koji ju je hipnotisao bio je magičan. Njene oči su iz nepoznatog razloga bile pune suza dok ga je posmatrala. Htela je da ga mrzi više od svega. Ali nije mogla. Njeno srce to nije dopuštalo. Jedna nežna suza klizila je niz njen obraz, dok ga je sad posmatrala tugom i ako nije htela njegovo sazaljenje.

Zagrlio ju je snazno i ako nije to smeo sebi da dozvoli.
Suze i agnija je nisu napuštale i dok je jedna suza padala za drugom osetila je njegove čvrste oko sebe i osećala se zaštićem kao što nikad nije. Mrzela je ovaj osećaj sigurnosti koji je pronašla u njegovom zagrljaju, a taj zagrljaj joj je mnogo falio.

Jedva je shvatila šta se dešava.
On ju je grlio. Grlila je ubicu. Grlila je biće koje je mrzela i volela više od svega. A onda je shvatila da ova osećanja nije moguće maknuti. Koliko god je pokušavala da ga mrzi nije mogla. Bila je zaljubljena u njega, ali i sama je znala da to nikad neće moći da prizna sebi. Tihi jecaji su probijali njene usne.
Vrištala je u prazno.
Krenula je da se otima u nadi da će pobeći. Ali nije je puštao, nego je trpeo njeno čupanje kose i pesnice u ledja.
„Mrzim te! Ostavi me UBICO!" Vrištala je, dok se gušila u suzama. Nije je puštao i dalje. Hteo je da je smiri, ali to je bilo nemoguće. Bio je zbunjen i potresen u isto vreme.
„Pusti me! Pusti me.... PUSTI MEE! MRZIM TE BEZOSEĆAJNI GADE! Mrzim te! Pusti me!!" vrišta je i dalje kroz prigušene suze, dok je imala osećaj da umire kroz svaku od njih. A onda je i poslednja suza kapnula. I tada je uleteo Todor uz Silinu pratnju. Njene oči bile su pune suza kada ju je čula, kada ju je videla. Hugo je u grudima imao osećaj kako ga nož probada kroz srce. Bila je skrhana. I dalje je vrištala i ako je čula još poznatih koraka.

„Šta se dešava? HUGO?!" upitao ga je u neverici, posmatrajući ga i čekajući njegov odgovor u neizvesnosti, ali on je samo potreseno ćutao.

I dalje se otimala i vrištala jedne te iste reči bez prestanka.
„Idi po Alonsa, Sila. Trči! Drzimo je!"
Todor joj je prišao iza ledja i svojim rukama je obuhvatio oko ruku ne dopuštajući joj da više povredjuje Huga.
„Pusti me! Pusti me! Pusti me..." govorila je isprekidano i sve tiše, dok su je suze gušile.

Hugo je krenuo tešio da diše osećajući ogromnu bol negde u grudima.
„Todore. Ona je mene udarala u ledja pesnicama. Ja...ja sam osetio pukotinu t-u negde..." izgovorio je sa poteškoćama pokazivajući gde je nastala pukotina.

„Šta se dešava?" Alonso je prišao svojoj sestri kojoj su se dlanovi nenormalno znojili. Drhtala je pokušavajući da se smiri, ali to je bila nemoguća misija u ovom trenutku.

„Čitao sam o ovom, trebaju nam neka kola ne mogu da je vodim u bolnicu motorem." rekao je uspaničeno, ne odvajajući pogled sa njegove mladje sestre. Njegov pogled odavao je nemir i zabrinutost. Niko sem Alonsa nije znao šta se dešava.
"Dlanovi joj se nenormalno znoje, odbijala je da jede par dana i svake noći spavam na podu pored njenog kreveta jer ima nesanicu i more...nervozna je, uhvatio sam je više puta da plače, kao sad..."

„Ja sam došao kolima, ključevi su mi u torbici one devojke Tatjane...."
„Leonov." izgovorio je Alonso tiho setivši se njihovog ranijeg razgovora.

„Idem po ključeve." rekao je ustavši.
„Čekaj! Šta joj je?" upitao ga je Hugo pokazujući na Inés koja je buljila u plafon i dalje pokušavajući da pobegne. Suze su je i dalje napuštale.

„Nervni slom." rekao je i ostavivši sve bez teksta, potrčao je krenuvši u potrazi za Tatjanom Leonov.

"Ubila sam je. Ubila sam je!" Vrisnula je, pokušavajući da pobegne. Bol je strujila kroz njeno telo, najviše glavu, a njena koža poprimala je sve svetliju boju.

Hugo je sa poteškoćama kleknuo pored nje i svoj dlan položio na njen mokri obraz.
"Ubila sam je..." tiho je izgovorila ne sklanjajući njen izbečen pogled sa njega.

"Nisi. Ja sam."