Maska

XXIX

„Rekla sam ti!" Inés je Huga lagano udarila pesnicom po ramenu, a on je prevrnuo očima uz maleni osmeh.

„Okej, nisi se šalila kad si rekla da ima nečeg izmedju njih, samo što ja to znam već duže vreme." Hugo je svojom rukom protrljao Inèsinu kosu, kao malom detetu,te je sada bila čupava i iznervirana.

„Kako? Rekli su ti?" podigla je obrvu prekrstivši ruke, malo po malo gledajući prema prozorčetu, druge domareve sobice.

„Sećaš se kad si doživela nervni slom?" Inés je klimnula glavom, a onda je pognula. I dalje joj je bilo teško da priča o tom iskustvu i ako je prošlo već duže vreme od njenog oporavka.

„Ja-izvini..." rekao je Hugo, nakon što je shvatio šta se upravo dogodilo, a Inés je klimnula glavom uz slabašni osmeh.

„Nastavi." rekla je, a Hugo je pogledao prema vratima i uspaničeno razgorčio oči.

Ubrzo ju je jednom rukom obuhvatio oko struka, drugu prislonio na njena usta, te ju je povukao iza vrata. Vrata su polako zaškripela, a onda su oboje ugledali čoveka u srednjim godinama kako uzima kantu punu vode i čuli kako nervozno psuje sebi u bradu. Ubrzo je tama opet zavladala prostoriom, a Inés je laknulo.
Hugo je polako sklonio svoju ruku sa njenih usta, nežno prelazeći preko njenih usana, a ona je na trenutak zadrhtala. Osetio je to, onog trenutka kada je zadrhtala,... kako je odreagovala na njegov dodir. Osmeh mu je preleteo preko usana, a onda je tu istu usnu zagrizao. Svoje ruke nezno je polozila na njegove i polako ih sklanjala, dok je tenzija rasla nedju njima.

„Uglavnom... držala ga je za ruku. Mislio sam da si ih videla..." pomogao joj je u sklanjanju njegovih ruku sa nje. Inés se refleksno okrenula i pogledala ga zbunjeno.

„Čekaj. Ti znaš za njih, ali oni ne znaju da ti znaš, isto kao što ne znaju za mene da znam?" upitala ga je uzbudjeno, a Hugo je jedva nešto razumeo kako je brzo pričala.

„Tako nekako." rekao je, a onda ju je on pogledo zbunjeno.
„Kako ti znaš?" prekrstio je ruke i podigao svoju glavu.

„Izgovorila je njegovo ime u snu, na onaj način." rekla je malo tiše, kada je ugledala jednog nastavnika kako prolazi hodnikom. Hugo je pokušao da zadrzi smeh, dok je rukom pokrivao usta. Mogla je čuti njegovo prigušeno kikotanje, te je prevrnula očima.

„Ne, ne znam da li je rekla njegovo ime na ‚onaj' način." prevrnula je očima, a onda se nasmejala kada je laktom udario stalažu do njega. Inés se uplašila kada je začula zvuk metala kako pada na podu. Hugo je spretno izbegao policu i stao milimetar ispred Inés jer u sobici nije bilo više mesta.

„Super, i šta sad?!" povikala je Inés uspaničeno, pokušavajući da ga vidi, ali sve što je videla su bile njegova čvrsta prsa. Hugo je pogledao razdaljinu izmedju oborene stalaže i vrata, a onda se osmehnuo. Izgledao je kao da mu je kamen pao sa srca, a onda je primetio kako Inés pokušava da se okrene.

„Možeš li?" upitao ju je uz glupi kez, a ona je klimnula glavom uz nervozni pogled. Svoje ruke spustio je na njene kukove, zbog čega se ona na početku začudila. Ponovo je zadrhtala, a njemu je ponovo preleteo osmeh preko usana i ako on nije želeo da se to desi, te je podigao glavu i zagrizao usnu pokušavajući da spreči da se taj osmeh dogodi.

Nije ni primetio kada je svoje nezne ručice prislonila na njegove grudi, a onda svoju glavu pognula. Kao da je bila razočarana u sebe, ali zbog čega? To pitanje ga je strašno tištilo, a nije znao da je samo krila svoj pogled od njega jer ju je bilo strah.

Strah da ugleda želju i strast u njenom pogledu, a nije imala pojma da ga je njena tajanstvenost ubijala, kao malu bespomoćnu životinju.. 
.
„Pssst." došaptao je Alonso Irene, a ona se tiho zakikotala i rukom prošla kroz njegovu kosu, dok mu je glava odmarala je u njenom toplom krilu.

„Osećaš li to?"

„Šta?" upitala ga je uz još jedno tiho kikotanje, a onda svoju usne prislonila na njegov rumeni obraz.

„Izgleda da se pretvaraš u drogu."

„Zašto?" Irene je već predvidjala njegovu glupu izjavu i suzdrzavala je smeh.

„Zato jer si mi neophodna." rekao je i namignuo joj, a onda je pukla od smeha.

„Ovo je najgora do sad. Dajem ti poen." nastavila je da se kikoće, a Alonso ju je uvredjeno pogledao, napućivši svoje usne. Posmatrala je iste pitajući se kakav bi ukus imale ovog puta.

„Kako se usudjuješ! Bio sam očaravajuć!" rekao je sarkastično i svojim kaziprstom dotakao svoj obraz par puta, trazeći još jedan poljubac.

„Nisi!" rekla je uz mali osmeh koji je pokusala da sakrije od njegovih vragolastih očiju. To njeno slatko kikotanje bilo je kao stvorena melodija za njegove uši, dok ga je njena toplota u očima terala da se prosto istopi u njima.

Malo se nakašljao, a onda naglo ustao i približio njenom uhu šaputajući joj najlepše reći ikad izgovorene. Bila je iznenadjena, a njeno lice je poprimilo tu blagu, crvenkastu boju za koju je smatrao da je stoji i previše slatko.
„Nikada te ne bih mogao ostaviti ravnodušnom,...
a da ti pre toga ne prošaram maštu." pogledala ga je zbunjeno svojim znatiželjnim kristalima, a on je samo ćutao ostavivši ih na par trenutaka u misterioznoj tišini. Pognuo je glavu i nezno zagrizao svoju usnu, a onda nastavio da gleda u daljini te brze i uzbudljive ulice Pariza, dok je njegova usna i dalje bila u pritvoru njegovih bisernih, belih zuba.

I bio je u pravu, jer ona nikad ne bi mogla ostati ravnodušna prema njemu.
Ostala je zatečena njegovim rečima, ali isto tako je učinio da se oseća kao jedina devojka koja je postojala za njega.
U tom trenutku osetila se posebnom.

Svoje dlanove je nežno prislonio na njene vrele obraze i posmatrao njene pune, rozikaste usne pitajući se da li će ih se ikad zasititi. Nije mogao da se nagleda njenih prelepih, zelenih kristala i toplog osmeha koji ga je smirivao i budio vatru u njemu u isto vreme.

Samo ona je mogla to da mu učini i ni jedna više.

Samo ona je mogla da ga uništi.