Love Is A Game

23.DIO

/CLARISSA'S P.O.V/

Harryevi poljupci nisu prestajali. Samo su se nizali jedan za drugim dok sam se ja osjećala sve ranjivije u njegovoj blizini. Morala sam ovo zaustaviti.. koliko god nisam mogla, toliko sam morala. Već sam sada napravila veliku grešku i ne želim da se ona nastavi. Proganjat će me cijeli život.

'Harry...'-Prekinula sam poljubac i maknula sam ruke s njegovog vrata. Gledao me ravno u oči dok je micao svoje ruke s mojeg struka. 'Reci.'-Rekao je i sitno se nasmijao. 'Ne mogu ja ovo...
Ne mogu ovo učiniti Liamu. Ne zaslužuje ovo. Ni on, a ni ja.'-Rekla sam dok mi se niz lice spustila malena suza. 'Zašto ti ovo ne zaslužuješ? Ja znam da ovo želiš.'-Rekao je.
'Na neki način i želim, ali ne mogu Harry...ovo je greška, glupost, igra u kojoj će netko na kraju ostati povrijeđen. Ne želim da to bude Liam. Ne zbog moje gluposti i moje ne kontrole. Oprosti...'-Onako uplakana polu mokra s otiskom njegovih usana na mojima otrčala sam prema doma.

Trčala sam koliko sam najbrže mogla dok je kiša i dalje padala kao luda. Putem sam pokušavala brisati suze, ali kako sam ih sve više brisala, tako su sve više navirale. Ovo je bilo razarajuće već sada. Kako ću pogledati Liama u oči i reći mu da je sve u redu. Biti će to još jedna laž u nizu mojih laži. Uskoro...našla sam se u svojoj zgradi. Utrčala sam brzo u stan i u svoju sobu. Ona mi je bila jedino utočište sada. Bacila sam se na krevet i zabila sam glavu u jastuk. Plakala sam nekontrolirano pokušavajući bar nekako doći do zraka naspram svih ovih silnih suza.

'Lissa...'-Čulo se sa vrata. Bio je to Louis.. odlično sada još i on.
Ustala sam s kreveta, potrčala sam prema njemu i snažno sam ga zagrlila. Trebao mi je moj veliki braco sada. 'Clarissa što je bilo?!'-Pokušavao je izvući bar neke odgovore iz mene, no ja sam ga još jače stisnula u svoj zagrljaj. Mislim da sam mu slomila rebra, ali on se nije bunio. Uzvratio je još snažnije i nije me puštao dok se nisam napokon smirila. A to neće biti uskoro...
Majica mu je već bila mokra od mojih suza koje su tekle po njemu kao kapljice kiše po prozoru.

Kada sam se napokon smirila, Lou nam je napravio čaj i sjeli smo na kauč u dnevnoj sobi.
Bilo je tiho. Nitko nije progovorio ni riječ. Ja znam zašto sam ostala bez imalo riječi, ali Lou...vjerojatno mu ništa nije bilo jasno. Pijuckali smo taj čaj i gledali u prazno. Ovo je bilo čudno čak i za nas.

/LOUIS'S P.O.V/

Clarissa i ja smo sjedili u dnevnoj jedan do drugog i šutjeli. Nije mi još uvijek rekla što se desilo nakon što je sva uplakana uletjela u stan i umalo nam potrgala vrata. Sjedila je pokraj mene pijući taj čaj i gledajući u prazno. I ona je bila prazna. Izgubljena. Vidjelo joj se u očima.
Prazan prostor koji je sakrivao više nego što ja znam. Htio sam saznati što je bilo.
Sestra mi je..ne mogu podnijeti činjenicu da ju nešto muči ,a da je ne saznam što i da joj ne budem podrška.

'Clarissa..'-Rekao sam tiše na što se ona okrenula prema meni. 'Reci Lou.'-Rekla je tiho.
'Što je bilo? Čemu sve one suze?-Upitao sam ju očekivajući odgovor, ali poznavajući nju nešto će mi sada slagati kako bi prekrila istinu. Uvijek je to radila i to je jednostavno postalo dio nje.
'Ništa. Vjeruj mi ništa. Samo neki mutavi trenutak slabosti i kada sam trebala sve izbaciti iz sebe. Ne brini Lou... dobro je sve.'-Rekla je i sitno se nasmiješila. Ona nije svjesna da prepoznajem njen lažni osmijeh. A ovaj je bio taj.

'Clarissa... znam da mi lažeš. Brat sam ti. Poznajem te bolje nego itko drugi.'-Kažem joj i čekam da mi se otvori. Da onda znam kako joj mogu pomoći.
'Možda lažem, ali istina je i dalje nebitna. Nemoj brinuti toliko u vezi mene. Ja sam dobro.'-Rekla mi je i ovo me boljelo. Ta šutnja i te tajne koje sakriva od mene.
'Ali Clarissa...'-Prekinula me. 'Hej Lou.. samo ..pusti to. Hvala što brineš baš kao veliki brat ,ali stvarno...u redu je.'-Rekla je i ostavila mi je maleni poljubac na obrazu.
Stavila je svoju polupraznu šalicu čaja na stol i otišla je u svoju sobu.