Love Is A Game

32.DIO

/CLARISSA'S P.O.V/

Trčala sam ulicom kao zadnja budala dok su mi suze padale niz lice. Oklada?! Bila sam im samo jedna jebena oklada. Sve ono...sve je bilo lažno...tako lažno...Bolji su glumci nego što sam mislila. Glupačo!!! Znala si da se u ništa ne smiješ upuštati, a opet jesi. Naivna, glupa, blesava! Prolazilo mi je mislima dok sam trčala ulicom glavom bez obzira.
U sekundi, začuo je glasan zvuk kočenja ,osjetila sam snažan udarac u lijevu stranu tijela i pala sam na cestu. Zadnje što sam čula su bili nekakvi glasovi i u trenu mi je cijeli svijet nestao pred očima. Prekrila ga je tama i više ništa nisam vidjela.

/BOLNICA/

Probudila sam se u bolničkom krevetu dok se oko mene nakupila hrpa doktora. Oko mene je pištala hrpa aparata, a glava me je rasturala kao i lijeva strana tijela. Noga mi je bila u gipsu ,a glava mi je bila omotana nekakvom bijelom tkaninom.

 
'Gospođice Tomilson.'-Grublji glas sijedog čovjeka mi se obraća i gleda me kao u Boga.
'Što.. što ja radim ovdje?'-Upitala sam ga. 'Doživjeli ste nesreću.'-Rekao mi je. 'Nesreću? Kakvu nesreću?-Upitala sam ga zbunjeno. Nisam se sjećala ničega. 'Automobilsku nesreću. Jedna žena vas je udarila autom dok ste joj od nikuda dotrčali pred auto. Barem tako ona tvrdi.' I dalje sam bila zbunjena. 'Lou...gdje je Lou?'-Upitala sam. 'U čekaonici.'-Rekao je. 'Mogu li ga vidjeti? Molim vas.' 'Možeš, ali na kratko. Moraš se odmarati.'-Rekao je, a ja sam samo kimnula glavom. U sobu je uskoro ušao Lou i snažno me zagrlio. 

'Isuse Clarissa kako sam se preplašio kada me nazvala bolnica.'-Govorio je dok me još uvijek držao u svom zagrljaju. 'Znam Lou.'-Rekla sam. 'Kako se to sve desilo?'-Upitao me, pa me pustio iz zagrljaja. 'Ne znam. Ne sjećam se. Posljednje čega se sjećam je snažan udarac u lijevu stranu tijela, nekakvih zvukova i svjetla. I sljedeće što se desilo je to da sam sada ovdje.' 'I bolje. Mislio sam da sam te izgubio. A da se to uistinu dogodilo mislim da bi umro. Iste sekunde.' 'Ali Lou ..nisi me izgubio i vidiš ..dobro sam.'-Rekla sam i sitno sam se nasmijala. 'Znam ali opet...' 'Nema ali opet Lou. Dobro sam.'-Povukla sam ga za ruku i zagrlila. Možda mu ovo da do znanja da sam u redu. Uskoro samo oboje začuli lagane korake koji su ulazili u sobu. Pogledali smo prema vratima i ugledali smo Liama. Srce me u sekundi steglo i aparati su počeli pištati kao ludi. Liam je izbezumljeno pogledao u mene, pa u moje aparate.

 'Clarissa..'-Rekao je. Louis se uključio. 'Liame izlazi.'-Rekao je. 'Ne Louis ne mogu, pa pogledaj ju.' 'Gledam ju jako dobro Liame. I srce me zbog ovoga boli, zato izlazi prije nego bude još većih problema.' 'Ali Louis ja moram pričati s njom.' 'Ne zanima me. Ne približavaj joj se više ikada. Sve je ovo tvoja krivica.' Moja?! Moja krivica?! Po čemu je ovo moja krivica?!'-Upitao je glasnije. 'Da si bolje pazio na nju, do ovoga ne bi došlo. Nikada!'-Slušala sam ih kako se prepiru dok je meni srce kucalo sto na sat. Mogla sam čuti kako oni aparati tik do mene pište toliko da imaš osjećaj kao da će svaki tren eksplodirati. 

'LOUIS DOSTA!!-Jedva sam se izvikala. Njihovi pogledi su sada bili na meni. 'Dosta je bilo. Obojica. Ponašate se kao mala djeca.' 'Ali Clarissa..'-Louis je rekao. 'Nema ali Louis. Molim te smiri se i pusti da pričam s njime.' Ali Clarissa..' 'Louis ponavljam ..Nema ali. Želim pričati s njime.' 'Dobro ali ako čujem da nešto nije u redu, odmah ulazim u sobu. Jasno?!' Da Lou.'-Rekla sam ,a on je došao do mene i dao mi poljubac na čelo, pa je izašao iz sobe.

/LIAM'S P.O.V/

Louis je izašao iz sobe, a ja sam se približio Clarissinom krevetu. Gledala me onim svojim prekrasnim očima i davala je nekakve nedefinirane trzaje. 

'Što želiš?-Upitala me i spustila je pogled. 'Želim razgovarati s tobom.' 'Zar se to ne protivi tvojoj okladi?'-Provocirala­ je. 'Oklada je gotova Clarissa.' 'Za tebe i njega očito nije. Makar kažete da je. Muški lažovi.-Rekla je. 'Clarissa ja ti ne lažem. Nikada ti nisam mogao lagati.' 'Ja to ne bi rekla. Lagao si u vezi nas. U vezi svega što smo imali. Ti me nisi volio... Ni malo. Bila sam ti usput, tek toliko da imaš nekog kog možeš nazvati svojim. Žalim slučaj. To je sada izgubljeno. Nadam se da si sretan. Uništio si me bez obzira koliko si puta obećavao da to neće biti tako. A baš je tako i bilo. A mislila sam da sam ja pogriješila... I jesam, priznajem. Ali sada vidim da sam bila samo običan pijun u vašoj maloj ljubavnoj igrici. Čestitam, odnijeli ste pobjedu.' 'Ali Clarissa, volio sam te, još uvijek te volim. Zar ti to ono pismo ne dokazuje dovoljno?!' 'Pismo?! Kakvo pismo? O čemu ti pričaš?'-Upitala sam ga zbunjeno. Nisam imala pojma o čemu on priča. 

'Napisao sam ti pismo. I stavio sam ga ispod vrata s nadom da ćeš ga pročitati i shvatiti neke stvari. Očito mi je to bilo uzalud.' 'Ali ja ne znam o kakvom pismu ti pričaš '-Rekla sam. 'Nema veze. Ionako je nebitno.'-Rekao je. 'Brz oporavak Lissa. Čuvaj se.'-Rekao je i izašao je iz sobe. 

Ja sam ostala izgubljeno gledati u zatvorena vrata. Toliko toga mi je sada bilo nejasno, a bol je još uvijek bila prisutna. I ona duševna i ona fizička. Bila sam izgubljena u vlastitoj koži, u vlastitim mislima. Sve ono što sam mu rekla. .bilo je iskreno. Boljelo me kad sam mu to govorila, ali činilo se kao ispravna stvar.  Volim ga, ali neke stvari se ne praštaju. Nikad, pa ni sad.