Love Is A Game

27.DIO

/CLARISSA'S P.O.V/

Liam je otišao, a ja sam ostala u šoku. Na istom mjestu kao zaleđena. Upravo sam izgubila najbitniju osobu u svom životu. Izgubila sam njega. Zbog čega? Zbog gluposti i vlastite (ne)kontrole. Da sam se povukla kada je bilo vrijeme i kada sam još bila u sigurnoj zoni, tada je sve ovo trebalo prestati. Glupačo. Što si učinila?! 

Briznula sam u plač i otrčala sam u jednu od soba. Bacila sam se na krevet i nekontrolirano sam plakala. Glupačo, glupačo, glupačo!!! Udarala sam se rukom po glavi i pokušavala shvatiti zašto sam morala biti rođena ovako glupa. Prokockala sam svaku stvar, uspomenu i riječ koju sam imala s Liamom jer nisam znala stati. Nisam znala svoje granice i samu sebe sam još više zakopala. Zapela sam do grla u sranjima i onom užasnom ponoru zbog kojeg sam se i svega bojala. Vratila sam se na početak i uništila sam si svaku priliku za sreću.

 Nastavila sam plakati dok mi netko nije pokucao na vrata.
Obrisala sam nekako suze i rekla 'naprijed.' U sobu je ušao onaj sijedi bogataš.

'Opet vi.'-Rekla sam. 'Opet ti. Što radiš ovdje?'-Upitao me. 'To bi ja vas trebala pitati.'-Rekla sam. 'Mislio sam da je ovo toalet.'  Nije kao da na vratima od toaleta piše da je toalet, ali u redu. Tko sam ja da sudim ako je ćorav. 'Nije. Pogriješili ste vrata.' -Rekla sam drsko. 'To sam shvatio. Hvala.' Zahvalio se nekako bez reda. 'I drugi put'-Rekla sam i kiselo sam se nasmijala. 'Djevojko... može li pitanje?'-Upitao me. 'Zašto? Zar smo na policiji?-Upitala sam ga drsko. 'Ne nismo, ali vidio sam sve.' - Krasno. Samo mi je još sad nedostajao i svjedok koji je vidio moju propast. 'Što sve?'-Upitala sam ga nadajući se da je vidio samo jedan mali dio svega. 'Baš sve. Onaj scenarij. Suze. Bol. Očaj i nada za oprost. Voliš onog dečka zar ne?'-Upitao me i zbunio totalno. Zar je on vidio baš sve što se dogodilo sa mnom i Liamom? 

'Možda...'-Rekla sam tiše. 'Zašto si onda napravila tako nešto?'-Upitao me. 'Komplicirano je.'-Rekla sam kratko i tiho. 'Jesi li sigurna? Što ako je zapravo jednostavno ali je tvoja pohlepa za osjećajem ljubavi, pažnje i potrebe sve zakomplicirala?'  On je bio smrtno ozbiljan. Zvučao je kao neki filozof koji se razumije u ljubavne drame i gluposti tinejdžera.

'Ne...ne znam...'-Jedva sam izustila. 'Htjela si se igrati s vatrom, pokušavajući ju kontrolirati, ali na kraju si se gadno opekla. Zar ti to ne govori nešto?'-Upitao me. 'Govori, ali ne bi ovaj razgovor trebala voditi s vama. Vi ste samo promašili prostoriju.'-Rekla sam. 'Možda sam promašio prostoriju, ali sam ti isto tako i otvorio oči.' -Rekao mi je, a ja sam ostala zatečena dok je on izlazio van iz sobe. 

Bio je u pravu makar mi je ovo još više nabijalo grižnju savjest. Ali ovo se dogodi kada napraviš pogrešku. Zar ne?

/LOUIS'S P.O.V/

Već 2 sata tražim Clarissu po kući. Ljudi su već odavno otišli, a nje nije bilo nigdje. Brinuo sam se. Ovo nije nalik njoj. Da nestane i ne javi se. Pretražio sam sve sobe osim jedne na kraju hodnika. Morao sam se popeti na 2 kat, ali nema veze. Samo da ju nađem. Popeo sam se gore i ušao sam u sobu. Clarissa je ležala na krevetu i spavala je. Izgledala je izmoreno, a obrazi su joj bili crni. Zar je ona ponovo plakala? Što se dešava s njom? 

Došao sam do kreveta i lagano sam ju prodrmao. Otvorila je oči i nešto je tiho izmrmljala, no nisam ju razumio. 'Clarissa... moramo kući. Kasno je.'-Rekao sam. 'Odite ti i El. Ja ću doći pješice.' -Rekla mi je u polu snu. 'Ali Lissa, to je puno hodanja.'  Nikako nisam htio da u ovo doba noći pješači prema doma. 'Nema veze. Treba mi malo šetnje.'-Rekla je i nasmijala se. No to nije bilo to. To nije bio onaj njen iskren osmijeh. Onaj od srca. Onaj kojeg je imala od malih nogu i koji ti je u sekundi obasjao život. Ovaj je bio kriv. Drugačiji, lažan, slom­ljen. Kao da je nešto umrlo u njoj, ali da je već njeno lice naučeno na ovaj pokret. Povukao sam ju k sebi i snažno sam ju zagrlio. 

'Zašto si ovo napravio?'-Upitala me zbunjeno. 'Imao sam osjećaj kao da ti je ovo trebalo.'-Rekao sam joj tiše dok sam ju držao u zagrljaju. 'Pa... osjećaj ti nije bio kriv. Uistinu sam to trebala.'-Rekla je i još me snažnije zagrlila. Pustio sam ju iz zagrljaja i pogledao sam ju. Brisala je svoje obraze od suza i one već odavno razmazane maskare. 

'Clarissa...'-Rekao sam. 'Da?'-Rekla je. 'Zašto to radiš?' Stvarno ju mrzim gledati ovakvu. Osjećam se totalno bespomoćno. 'Što?'-Upitala me. 'Skrivaš sve što te muči. Zašto to skrivaš od mene? Zar mi ne vjeruješ?'-Upitao sam ju. 'Ne Lou... vjerujem ti, ali ne mogu ti to reći.'-Tiše mi je rekla dok je rukama prekrivala svoje lice.  'Zašto ne Clarissa?!'  Stvarno sam htio znati što ju izjeda iznutra. 'Mislit ćeš da sam užasna makar sam ti sestra.'  Rukama je brisala svoje suze koje nikako nije mogla zaustaviti. 

'Ti ne možeš biti užasna. Clarissa... to si ti. Ti to i da želiš ne možeš biti. Sjećaš se?'  Upitao sam ju. 'Da ali ovo je nešto drugačije. Ozbiljnije. Okrutnije. To ne priliči meni.'  Bio sam zbunjen. Nisam znao kako da ovo izvučem iz nje. Oduvijek je to bilo tako. Morao sam se mučiti da izvučem neke stvari iz nje.

'Neka ne priliči. Samo to reci. Olakšaj si dušu, a meni olakšaj cijelu situaciju s tobom.' Nisam znao kako bi se više izrazio samo da doprem do nje.  'Louis ja... ne znam kako da ti to kažem. Ispast ću grozna u tvojim očima. Jednostavno to znam.' Ovo natezanje je postalo mučenje. 'To se nikada neće dogoditi. Clarissa, sestra si mi od rođenja pa do naše smrti.
Da ubiješ čovjeka ti nikada ne bi ispala grozna u mojim očima. NIKADA.'
Pogledala me svojim očima i briznula je još jače u plač. U životu ju nisam vidio da ovoliko plače. Povukao sam ju k sebi i snažno sam ju zagrlio.

'Molim te smiri se. Neće ti biti lakše.' -Pokušavao sam ju utješiti kako bi se umirila. 'Moram Lou. Ništa drugo mi ne preostaje. Izgubila sam ga Lou... IZGUBILA SAM GA!!' -Počela je vikati i stezati moju odjeću među svojim prstima. Prodrla mi je odjeću i njeni nokti su se mogli osjetiti na mojoj koži. 'Koga si izgubila?! Clarissa molim te reci mi!' I dalje sam ju snažno grlio, ali ona nije ništa rekla. Njene suze su samo tekle po meni, a ona se nije mogla smiriti. U životu ju nisam vidio ovoliko slomljenu. Nisam ni znao da se može slomiti do ove mjere. Držao sam ju tako u zagrljaju i šapnuo sam joj na uho: 'Što god se desilo i koliko god si sada slomljena, kunem ti se sa Elenour... bit ću ovdje. Samo da mi budeš dobro. I da se oporaviš.' -Poljubio sam ju u čelo i polagano se počela smirivati.