ICE by:LoRa Styles

Untitled Part 13

  Dobro poznat miris sastavljen od mješavine narandže i minta se itekako osjeća kao i uopšteno prisutnost tog dečka koji je toliko pribijen uz mene da jedva mogu da dišem. 'Jesi li sigurna da ne možeš da dišeš samo zbog pritiska njegovog tijela?', onaj glasić odnekud promrmljala ali je bilo i više nego očito da se oglasio samo kako ne bi ispalo da je ostao bez komentara. A od čega drugog ne bih mogla da dišem? 'Zbog njega.', glasić reče s uzdisajem očito takođe pod velikim utiskom svega toga što se dešava. Samo me ona normalna i prisebna Aurora može spasiti ali je odjedanput negdje isčezla i ostala sam prepuštena na milost i nemilost. Dvije kugle boje žada skeniraju moje lice i s vremena na vrijeme siđu i nešto niže...pogled mu je ozbiljan, usredotočen...imala sam osjećaj kao da me planira pojesti i sada se pita odakle prvo da počne.
„A...", pokušavam da zvučim pribrano ali se i moj glas pridružio svim ostalim organima koji su otkazali. „...šta ako ne želim da...učestvujem u igri?"
Ne znam šta drugo da ga pitam. Sve ovo je tako...suludo? Desni ugao usana mu se blago podiže, tek toliko da malo nabere kožu iznad sebe ali iza tog smiješka se krije nešto drugo baš kao i iza tog naizgled hladnog pogleda...pribranog izraza lica. Ovaj dečko nešto ima u sebe...ili je nešto u meni, nešto što samo on zna i to je ono što ću da saznam na kraju igre? Sva ta razmišljanja mi predstavljaju veće filozofiranje nego što bi profesorica filozofije, gospođa Kemp ikada mogla da kaže.
„Moraš.", izgovara to sasvim ozbiljno kao da mi je rekao nešto nevezano za mene. Zašto moram da učestvujem u igri. Ne želim.
„Zašto?", nabiram obrve i ponovo pokušavam da budem uobičajena Aurora ali mi ne ide. On je ispuhnuo i na taj način me obasuo još jačom dozom opojnog mirisa iz svojih usta i na trenutak sam pomislila kako se i ne čudim što sam pijana željela da ga poljubim. O ne, nisam to upravo pomislila? Nisam, zar ne? 'Jesi.', glasić prevrće očima alii mislim da se u isto vrijeme i rumeni jer odjedanput i on ima želju da osjeti te usne koje...dosta!
„Rekao sam ti već Ro...U moj život si ušla kao naručena i nema šanse da propustim priliku koja mi se ukazala."
Sve više sam zbunjena.
„I niko drugi ne može da me zamijeni?", pomalo gorko ga pitam i nisam više sigurna kakav odgovor bih voljela da čujem. On odlučno odmahuje glavom i ponovo blago krivi usne ne skidajući pogled sa mojih. Želi da me poljubi? 'Ma sigurno. Za šta ćeš mu takva zblanuta?' Ćuti glupi glasu, Harry je rekao da mu trebam. Ali ja neću da mu trebam. Okej, sada postajem pijana i bez alkohola.
„Od svih miliona, milijardi žena u svijetu ti si jedina koja može da bude moj suigrač."
Podigla sam iznenađeno obrve začuđena njegovom izjavom jednako koliko sam iznenađena i svojim ponašanjem kojim mu izgledam tako...pokoreno?
„U bukvalnom smislu?"
Ne razumijem zašto ja.
„Najbukvalnije mogućem."
Činilo mi se da nikada nijedne riječi nije oblikovao svojim punačkim usnama kao te dvije i imala sam osjećaj da su mi sve blićže. Ne želim da me poljubi. Ne smije se to dogoditi. Vrhovi noseva nam se ponovo dodiruju i imam osjećaj kao da mi vrela voda pada preko usana, a zapravo je u pitanju njegov dah. Pogled mi je pao na vrh jezika koji mu je promolio između usana i imam osjećaj kao da sam osuđena na nešto što ne želim da se dogodi, a opet ništa ne poduzimam da to spriječim. Odjednom, oči mi se zatvaraju i iznenađujem samu sebe vlastitim postpukom i baš u trenutku kada sam mislila da će mi usne dodirnuti nešto veoma mekano, nešto čega se još uvijek mogu maglovito sjetiti od prošle noći ali umjesto toga nešto čvrsto me obuhvata za kukove i u trenutku kada sam otvorila oči našla sam se na katedri. On se nasmijao gledajući me na neobičan i previše zelen način, ruke mu spadaju sa mojih kukova i on se odmiče. Usne su mi ostale otvorene i na neki čudan način željene dodira koji sam toliko očekivala i sada mi je uskraćen.
Počeo je da se kreće unazad sa malenim smiješkom i međusobno isprepletenim prstima usput me gledajući ravno u oči. Ja sam tek tada polako počela da dolazim sebi i samo sam se pitala 'Šta sad?'.
„Šta je bilo Ro?", upitao me je to naslanjajući se leđima na jedan od studentskih stolova u prvom redu, a ja sam samo uzdahnula te na trenutam zažmurila. Dala bih pola života samo da znam šta se sve upravo dogodilo. On je počeo da nešto radi po mobilnom i uskoro se začula meni nepoznata muzika koja je pretpostavljam zaslužna što maloprije nije čuo niti jednu jedinu moju riječ.
„Counting stars.", podigao je mobilni, a zatim nastavio. „Od OneRepublic. Oni su mi najdraži bend...slušaš li ih ti?", pogledao je zainteresovano prema meni, a ja sam zakolutala očima. Zar zaista očekuje od mene da ću sada s njim razgovarati o muzici?
„Vidi, Harry...ovo je sve besmisleno, suludo i ne znam ni ja kakvo i ne želim da budem u toj glupoj igri ma kakva ona bila. Niti znam o čemu se radi niti želim da upadam u nekakve nevolje. Ovdje sam došla da započnem novi život, a ne da ga ponovo upropaštavam. Pogotovo ne sa osobom kakva si ti."
Podigla sam obrvu te značajno pogledala prema njemu, a on se blago namrštio kriveći glavu na stranu.
„Kakav sam ja?"
„Takav kakav jesi. Neozibljan, čudan, tajnovit...ne znam ni ja kakav ali u svakom slučaju ne želim da imam veze s tobom."
Napokon sam povratila svoj normalan glas i to mi je bilo dovoljno da se dodatno ohrabrim, siđem sa katedre na koju me je on maloprije podigao te krenem prema vratima i...a u vraga.
„Otključaj."
Pogledala sam prema njemu najoštrije što sam mogla te mu pokazala rukom prema vratima. On je samo odmahnuo glavom, a ja sam se zapitala zašto sam uopšte bila toliko glupa da pomislim da bi učinio ono što mu kažem.
„Hoću da idem na predavanje.", drsko sam mu rekla, a on je skupio usne, oblizao ih, a zatim se odmakao od stola.
„Rekao sam Kempici da ćeš ostati sa mnom do kraja predavanja.", rekao je to na svoj nonšalantni način pri tom se češkajući po lijevoj obrvi. Stavila sam ruke na kukove te na trenutak zastala da se još više priberem. Dobro mi ide, zar ne? 'Ne.' Ćuti ti.
„Ne postoji nikakav projekat, zar ne?"
Sve više mi se čini da sam ja njegov projekat. Značajno me je pogledao i to mi je bilo dovoljno da shvatim da sam upravu. Već sam davno zaključila da nikako nije dobro kad sam ja upravu.
„Pa dobro šta sad uopšte hoćeš od mene?"
Raširila sam ruke nadajući se da će me pustiti jer ako se to dogodi pobjeću glavom bez obzira i više nikad se neću vratiti na predavanja engleskog pa makar morala uzimati privatne časove. A opet, nisam ni sad na predavanju engleskog, a opet sam završila zaključana s njim.
„Trenutno ništa. Možemo se malo družiti."
Slegnuo je ramenima, a ja sam se ironično nasmijala te stavila jednu ruku u kosu duboko uzdišući.
„Pod druženjem s tobom se pretpostavljam podrazumijeva pričanje u šiframa, glupi pokušaji zavođenja, pipkanje mene i..."
Šta to pričam jadna ja? Zaustavila sam se i na trenutak zatvorila oči pokušavajući da zaustavim onaj glasić koji je jedva dočekao da mi počne premotavati vlastite riječi samo sa svojim izrugljivim glasom. Harry se pomalo iznenađeno nasmijao ponovo vadeći mobilni iz kog se više nije oglašavala muzika iz džepa i počinjući da nešto tipka po njemu.
„Khm, a druženje s tobom je omogućeno samo ako si pijana? U tom slučaju, koliko me pamćenje služi zamjenjujemo uloge.", značajno me je pogledao sa jednom podignutom obrvom, a meni je stomak počeo da se okreće ko veš mašina.
„Bila sam pijana.", ono pijana sam dobro naglasila, a glasić i Harry su u isto vrijeme izdahnuli očito ne shvatajući ozbiljno moj način da se opravdam.
„I uostalom, vjerovatno ću do kraja života žaliti zbog toga.", izgovorila sam to najiskrenije moguće s obzirom da se cijeli dan izjedam zbog glupog poljupca, a on mi sada samo još više otežava cjelokupnu situaciju. Sjeo je na katedru u samo jednom skoku dok bi meni trebalo da se tuda guzim barem pola sata nakon čega je počeo da se igra sa svojom famoznoj hemijskom. Sad će je strpati u usta...znam da hoće...kao da je znao o čemu razmišljam, zaustavio je ruku prije nego što je prislonio hemijsku na usne i pogledao ka meni, a ja sam ostala, malo je reći, preneražena. Šta ako on ima kao oni vampiri sposobnost da čita misli? U tom slučaju sam ja već mrtva žena. Pronaćiću luster ili hemijsku prvom prilikom. 'Napokon da i ti nešto pametno pomisliš.', glasić me provocira, a ja mu bez imalo razmišljanja uzvraćam. E pa i ti ćeš zajedno sa mnom riknuti.
„Znaš, ljudi češće žale zbog nečega što ne učine nego zbog nečega što učine.", izgovorio je to čvrsto priljepljujući usnu uz usnu, skupljajući obrve te se skoncentrišući na onu jadnu hemijsku. Filozof. Baš kada sam počela da uživam u novonastaloj tišini koja me je pokušavala utješiti kako sam dobila dovoljno nejasnih informacija za danas, promukli glas kao da me je ošinuo po ušima podsjećajući me na to kako se on uvijek vraća kada ga najmanje priželjkuješ.
„Pa znaš, za moju igru bi češće trebala biti pijana."
Iznenađeno sam ga pogledala tek tada postajući pomalo zabrinuta zbog te igre.
„Želiš da budem tvoja djevojka?"
To je jedina logična misao koja mi je došla u glavu s obzirom da sam ga pijana željela ljubiti. Istog trenutka sam se stresla baš kao i svaki put kad se sjetim toga.On je napravio malu grimasu prije nego što je odlučno odmahnuo glavom.
„Ne. Ne želim više imati djevojke."
Zagrizao je gornju usnu te nastavio da gleda u hemijsku koju je vrtio između prstiju, a ja sam se zapitala zašto želi da ga ljubim ako ne želi da mu budem djevojka.
„Gej...". promrmljala sam to čisto da ga isprovociram jer sam se nažalost već uvjerila da nije gej. A koliko bi bilo lakše da jeste...zaista bi. Oni su bezopasni i bilo bi dovoljno da mu nađem dečka pa nek se onda igra s njim čega hoće. Naglo je podigao i glavu i pogled na poprilično ljut i žestok način, a ja sam po prvi put večeras počela da uživam.
„Bolje bi ti bilo da paziš na jezik."
„Moj u svakom slučaju priča u potpunosti razumljivo i ono najbitnije – istinito."
A ne ko njegov. Svaki put kad ga pokrene ostavlja me sve zbunjeniju, a uopšte ne znam ni da li on sam zna šta priča.
„Ottis.", izgovorio je to na upozoravajući način, a ja sam nastavila da ga gledam u oči ponosna na sebe što se nisam pogubila. 'Hah, čekaj samo da ti priđe', čim je to onaj dosadni šugavi glas izgovorio Styles je sišao sa katedre te krenuo prema meni. Ma daj, da nisu njih dvoje u nekom klanu protiv mene? Ovo nije fer. Ostala sam u istom položaju u kakvom sami bila s nadom da ću na takav način izgledati samouvjerenije ali bih se mogla zakleti da sam zapravo podsjećala na pokislog miša koji čega da ga još udari i munja pa da se samo u vidu pepela prospe po zemlji. Mislim da baš takav, tj. sličan uticaj Harry ima na mene.
„Šta je?", upitala sam ga sa pomalo podignutom glavom u trenutku kada je stao ispred mene i iako sam očekivala smješak nije ga bilo. Ne voli kad kažem da je gej. To je jedino oružje koje imam protiv toga i jednostavno mrzim samu sebe zbog toga. Hoću da nađem još koju njegovu bolnu tačku.
„Znaš...", započeo je rečenicu i naglo ućutao, čini mi se samo kako bi zagrizao usnu i pogledao me još čudnije nego do tada. Kao i svaki put kad sam mu tako blizu zjenice, okružene neumoljivim tamnim zelenilom, mu se šire i pitam se da li to ja samo umišljam ili se to zaista dešava.
Odjednom je ponovo počeo da se kreće svojim dugim, razvijenim tijelom, trenutno potpuno crnim, barem što se tiče odjeće, zaobilazeći me sve dok se nije zaustavio iza mene. Nisam se okretala i imala sam osjećaj da će se svakog trenutka ispod mene kao u Ruskom ruletu otvoriti pod i samo ću trosnuti u nekakvu rupu. Međutim, dogodilo se nešto, za mene, gore i od toga...osjetila sam dodir...ponovo...o ne...miči se Aurora, miči se molim te. Ljubim te. Bespomoćno sam preklinjala samu sebe da se pomjerim ali nisam mogla. Da mi možda nije neko zalijepio patike super ljepkom za pod? 'Prije bih rekla da su ti moždane vijuge zlijepljene super ljepkom, u tolikoj mjeri da više nemaju nikakvu funkciju', glasić beznadežno i razočarano mnome govori, a ja se djelimično slažem s njim. Drugi prsti su mi u trenutku prešli preko lijepoočnice i obraza nakon čega su počeli da mi sklanjaju kosu kačeći je iza uha. Šta će sad uraditi? 'Sigurno te neće šišati.' Hajde umukni već jednom. Dok je prstima jedne ruke stavljao moju kosu iza uha, drugu je položio na moj kuk, a ja sam kao osuđenik samo čekala na sljedeći potez. Odjednom, dogodilo se ono za šta sam se nadala da neće. Ponovo sam osjetila onu toplotu. Vražju, toplotu koja mi je obasipala područje vrata i uha. Blago sam se trgnula i udarila u njegovo tijelo koje je do tada bilo samo na milimetar udaljeno od mog. Da mi je dupe manje ovo se ne bi dogodilo. Idem na dijetu.
„Znaš, Ro...", auuf, usne su mu i bliže nego što sam mislila. A što mi ovo radi? Nije humano ni normalno ni nikakvo ali zavodljivo jest. Eto, rekla, tj. pomislila sam to i idem u potragu za najkvalitetnijim lusterom. „...da je situacija samo malo drugačija vjeruj mi pokazao bih ti koliko god puta hoćeš da sam sve osim gej."
Njegove riječi kao da su odvile šarafe na mojoj vilici tako da je ona samo pala prema dole i jasno se začuo neki nedefinisan zvuk koji je pretpostavljam bio njegov prigušen smiješak sa dojnjom usnom zarobljenom sa njegovim zubima. Hajde miči se od mene, molim te...govorim to kao da sam ja paralizovana. Pa i jesam. Joj meni. I inače, kako misli 'da je situacija samo malo drugačija'? Još uvijek ne želi imati posla sa djevojkama? Pa šta onda radi sa mnom? 'I ja se pitam'
„Pa...", pokušavam da se priberem. „..samo da znaš, sve i da je situacija drugačija kako ti kažeš, ne bih ti dopustila da mi pokazuješ...da nisi gej."
I ozbiljno tako mislim. Nema šanse da bih više ikada dopustila muškarcu da me dirne na takav način, niti bilo koji drugi. 'pa zašto ti onda on upravo dahće za vratom, a ti se cijediš ko narandža?'
„Jesi li sigurna?"
Nosom je dodirnuo moj obraz i imala sam osjećaj kao da mi se zmija obamotava oko tijela, a ja sam ukočena pod dejstvom njenog otrova. Klimnula sam glavom jasno osjećajući njegov smiješak na mom obrazu iako me je dodirivao samo nosem.
„Pa zašto mi onda dopuštaš da ovo radim?"
Pa i ja se pitam. Njegove riječi su me blago, zapravo, mnogo su me razljutile i to mi je dalo neku vrstu snage tako da sam odlučno krenula ka naprijed kako bih pobjegla od njega ali je njegova ruka prešla sa mog kuka na stomak tako da me je u samo jednom pokretu poput magneta pribio uz sebe Druga ruka mu je bila na mom ramenu i jednostavno, bila sam prilijepljena uz njega.
„Polako Ro.", rekao je to i u sljedećem trenutku sam osjetila njegove usne na svom uhu. Ne opet njegove vražje usne.
„Miči se.", rekla sam to kroz zube kako bih prikrila zvuk one patke koja ponovo kvače odnekud sa dna mog grkljana.
„Hoću. Čim se završi igra."
Malo je hvalilo da vrisnem i baš kada sam krenula da se zaderem na njega on je počeo da vrhom prsta kruži po mom ramenu.
„Početak igre će ti se svidjeti....", polako je počeo da spušta prst niz moju ruku ostavljajući za sobom hrpe malih nadignuća koja baš i nisu poznata mom tijelu osim kada sam u mraku. „...sredina takođe.", rekao je to prelazeći prstom preko mog lakta. Nakon toga je nastavio putovanje još dalje niz ruku. „...a kraj...", spustio je prst na moju šaku i spuštao se sve dalje dok nije došao do mog srednjeg prsta čiji je vrh pažljivo obuhvatio svojim prstima. „..kraj bi mogao da bude zeznut.", ovo posljednje je rekao i previše ozbiljno, a ja sam se namrštila.
„Ha?", glas mi je zvučao kao da mi je neko rendao glasne žice ali me nije bilo briga.
„Kraj je najteži dio jer...iako smo nas dvoje suigrači nikako ne možemo oboje izaći kao pobjednici. Jedno od nas dvoje mora da nastrada dabi igra završila..." Šta? Nastavio je na veoma ozbiljan način. „...tebe može da spasi samo pamet, a mene spretnost. Vidjećemo šta će da nadjača."
Ma o čemu on to?
Ma sad mi je dosta!
„Znaš šta?!", zaderala sam se pokušavajući da se otrgnem od njega. On se samo smijao i čvrsto me držao. „Dosta mi je i tebe i tvoje šugave igre!"
Nakon što mi je takvoj histeričnoj u jednom trenutku prislonio usne uz obraz zajedno sa nosom, napokon me je pusti, a ja sam se crvena poput bulke udaljila od njega i okrenula napokon dobijajući priliku da mu vidim lice. Obuhvatio je prstima dojnju usnu blago se smiješeći, a ja sam jedva držala ruke prikovanim uz tijelo jer su uporno željele da dodirnu ono mjesto na koje me je poljubio. Šta se više sa mnom dešava? Dosta mi je toga što me nerviraju ljudi oko mene, sad još moram i samu sebe da nerviram?
„Neću da igram nikakvu igru i ne želim ni tebe ni tvog brata ni bilo koga drugog kog sam upoznala na ovom koledžu u svom životu! Pustite me na miru!"
Maknula sam svu kosu sa ušiju te je prebacila preko obraza ne želeći da izgledam onako kako je on učinio da izgleda.Polako osjećam kako ludim.
„Već jednom u životu sam nastradala i nema teoretske šanse da ću dopustiti da se to ponovo dogodi!"
Mislila sam da će nešto reći ali nije, samo je nastavio da me nedokučivo posmatra i pitala sam se šta je s tim dečkom? Zaista, šta je s njim?
„Ne planiram te ubiti, Ro.", rekao je to nakon par trenutaka sada već sa potpuno ozbiljnim izrazom lica. Mislim da sam rekla nešto što je ponovo obrnulo ploču u njegovom mozgu. „Nisam loš...barem ne toliko."
Barem ne toliko? Utjeha godine.
„Nego šta onda planiraš?!"
Glas mi je odjekivao prostorijom i nadala sam se da jednako jako dopire i do njegovog mozga.
„Samo nemoj bježati od mene. To je sve što tražim, Ro."
Sada mu je izraz lica bio u potpunosti ozbiljan, a pogled nekako...zamišljen? Mislim da je razmišljao o nečemu...nečemu mračnom i samim tim nedokučivom za mene.
„Očekuješ od mene da ne bježim od tebe, a prije par trenutaka mi kažeš da bih mogla nastradati. Ako si ti lud ja nisam i ne volim kad me zoveš Ro.", rekla sam to sa nešto smirenijim glasom jer sam shvatila da nemam koristi od deranja. Samokontrola je nešto što mi je zaista išlo za rukom dok se nisam vratila ovamo. Sada je već poprilično oslabila, a kada sam u Harryevoj blizini u potpunosti iščezne i to me nervira najviše od svega. Izraz lica mu je malo omekšao i pogled mu je polako počeo dolaziti više u stvarnost...trenutno dešavanje. Mislim da je bio na povratku iz prošlosti. Znam to po sebi.
„Zašto?"
Zapravo sam prije voljela kako to izgovara ali nakon što je rekao da i to ima neko posebno značenje, svaki put kada me tako zovne imam osjećaj kao da na mene baca nekakve vradžbine.
„Zato.", rekla sam to te zakolutala očima okrećući glavu na stranu.
„Zato što je Ro vezano za jednu tajnu? Moju prošlost?"
Na njegove riječi mi je glava ponovo poletjela i zaustavila se u trenutku kada sam dobila pogled na njega.
„Moju prošlost zbog koje je cijela ta igra započela ono veče kad sam se ponudio da...", naglo se zaustavio i par trenutaka smo samo gledali jedno u drugo.
„Kad si se ponudio da šta Harry?!"
Ništa mi nije jasno. Odjedanput se okrenuo i učinio ono što sam priželjkivala prethodnih pola sata, a sada to nikako ne želim. Otključao je vrata i otvorio ih izmičući se u stranu.
„Možeš ići."
Pogled mu je prikovan za pod, lice namračeno i odjednom kao da žali zbog svega što mi je rekao...svega što je učino...i sve to samo zbog onog 'Ro'?
„Ne želim ići!", rekla sam to odlučno, a on me je pogledao onako ispod oka još više stišćući usne.
„Moraš."
Izgledao je tako hladno...odjednom se izgubio dečko koji mi je govorio kako bi spavao sa mnom da bi mi dokazao da nije gej. Ovo sve više postaje apsurdno.
„Ne želim dok ne dovršiš onu rečenicu."
„Ne mogu da je dovršim jer je onda sve uništeno! Izađi!"
Glas mu je odjeknuo prostorijom i pokazao mi je rukom ka vratima, a ja sam odmahnula glavom osjećajući se...zapravo, više se nisam osjećala nego što sam se osjećala. Ovo sve izleda tako nastrano. Odjednom se promijenio kao da mu se nešto prevrnulo u glavi. Šta se krije u tom vražjem 'Ro'?
„Ha..."
„Aurora izađi! Želim da budem sam!"
Ma sad mi je zaista prekipjelo! Ljutito sam krenula ka vratima s namjerom da izađem kada se na njima pojavio vražji Styles broj 2. Harryev pogled je postao još smračeniji i imala sam osjećaj da će svakog trenutka iz ušiju početi da mu izlazi para.
„Već posustaješ Harold?", Parker ga je upitao sa posebnom značajnošću u glasu na šta ga je Harry samo prostrijelio pogledom sve više stežući vilicu i skupljajući usne.
„Znao sam ja da ti nisi sposoban...jednom gubitnik - zauvijek gubitnik.", te riječi su tako slatko izlazile iz Parkerovih usta ali su za Harrya očito bile i previše gorke.
„Nestani. Istog momenta.", rekao je to kroz zube i sa potpuno tihim glasom...ali punim mržnje. Obraćao se Parkeru, a ja nisam znala šta da radim. Pokušavam da barem neššto do toga što pričaju dešifrujem ali to je prosto nemoguće.
„Nikad se ne bih ni vratio braco da suluda ideja nije počela da ključa u tvom glupom mozgu. Kako god, to će biti samo još jedna zabavna situacija za mene, a ti ćeš napokon da se pomiriš sa svojom šugavom sudbinom."
Harry je krenuo da mu nešto kaže bijesniji nego ikad i ne mogu tvrditi da ne bi čak i nasrnuo na Parkera ali prije nego što se bilo šta od toga moglo dogoditi moj davno zaboravljeni glas je odjeknuo ogromnom prostorijom.
„Dosta!"
Ne znam zašto sam se umiješala i zašto jednostavno nisam izašla ali sada je već bilo kasno da se to pitam s obzirom da su dva para očiju, potpuno ozbiljnih očiju bila uprta u mene.
„Ne miješaj se u ovo Ro.", Harry je to izgovorio i pogled mu je istog trenutka pomalo zabrinuto preletio na Parkera koji je izbuljio svoje oči i nasmijao se iznenađeno gledajući u svog brata.
„Ro?", preneraženo ga je to upitao, a ja sam se osjećala kao teletabis koji nikako ne može da pronađe rupu. Harry mu je poslao upozoravajući pogled na šta je Parker zamahao glavom očito prezadovoljan onim što je upravo čuo.
„Šta je Ro?", upitala sam to iz čista mira i Harry je krenuo da mi brže-boolje nešto odgovori ali ga je Parker preduhitrio.
„Ma ništa dušo, zaboravi na to...moj brat samo ponekad ne zna da poštuje određene granice.", izgovarajući posljednji dio rečenice je značajno pogledao prema Harryu koji je zatvorio oči nervozno prolazeći rukom kroz svoju tamnu kovrdžavu kosu.
„Kakve granice?"
Moja radoznalost me sve više i više tjera da pripitkujem dok ona gricka, ne više samo nokte nego je sada prešla i na prste dok joj nizčelo cure graške znoja. Na kraju će samu sebe da pojede i crkne.
„R...Aurora, molim te izađi.", Harry je to izgovorio mnogo mirnije nego maloprije gledajući me svojim zelenim očima koje su sada u sebi sadržale i više emocija nego što bi trebale.
„Poslušaj ga.", Parker mi je to rekao pokazujući glavom ka svom bratu i ja sam se zapitala da li baš moj odlazak mora da bude jedina stvar oko koje će njih dvojica da se slože.
„E pa idem ali zato ne želim da ijednog od vas dvojice vidim više ikada u životu.", rekla sam to svjesna da mi neće ništa otkriti i samo sam se pitala da li će čim mi vide leđa jedan drugom baciti pet i početi da slave što su uspjeli da me bace preko granice pribranosti i uzdržanosti. Mislim da ja više nisam na tom početku te proklete igre nego na sredini i bojim se da nema povratka....Vlastite riječi su mi bile poput metka ispucanog u glavu i samo sam najbrže što sam mogla prošla pored dvojice izluđujuče braće koja su me pratila pogledom sve dok nisam zamakla u sami kraj hodnjika. Uletjela sam na predavanje filozofije gdje mi je ostala torba potpuno ignorišući novonastalu tišinu i poglede uprte u mene. Pokupila sam knjige, stavila ih u torbu, a zatim je prebacila preko ramena vraćajući se nazad ka vratima.
„Ottis?"
Ignorisala sam profesoričin glas te izašla iz prostorije upućujući se ka glavnim izlaznim vratima sa koledža. Dosta mi je za danas. Zaista jeste.
....
Ušla sam u kuću te odmah krenula uz stepenice na taj način izbjegavajući Raymondova i Amandina pitanja i potpitanja kojih bi, u slučaju da me vide, bilo i na pretek s obzirom da sam se vratila sat i po ranije. Krenula sam ka svojoj sobi ali me je u tome zaustavio glas koji sam čula niz hodnjik iz...čini mi se Raymondove radne sobe. Krenula sam da rukom obuhvatim kvaku od vrata od svoje sobe ali me je moja radoznalost preneraženo i ljutito počela udarati po njoj pitajući me da li sam normalna, a zatim me gurajući niz hodnjik. Okej, okej...eto vidjeću šta se dešava kad si već navalila. Zaustavila sam se ispred vrata od Raymondove radne sobe i istog trenutka prepoznala Amandin po običaju blagi glas.
„Tata, molim te smiri se. Ne mogu te gledati takvog."
Koji se sad vrag dešava?
„A kako neću dušo moja? Ne mogu više...4 godine su previše...za sve nas...koliko još ću moći ovako da izdržim? Ako uskoro ne uspijem da nešto saznam mislim da ću..."
„Ne, ne, ne. Da ni slučajno to nisi rekao."
Blago sam se namrštila te se sagela kako bih provirila kroz ljučaonicu. Nisam mogla da vidim ništa osim...osim Raymondove glave sputene na radni sto.
„Nikada neću uspjeti da tog gada strpam u zatvor."
Patrick.
„Ma hoćeš, polako."
Na te Amandine riječi Raymondova glava je poletjela prema gore ali ostatak nisam mogla da vidim.
„Polako? Polako?! Amanda to su već pune letiri godine uzaludnog pokušavanja da mu uđem u trag i razotkrijem javnosti njegove prljave poslove ali ništa! Poludjeću!"
„Znam tatice...znam...pomogla bih ti da ikako mogu..."
„Nije samo da živim pd pritiskom spoznaje da sam ja kriv što se sve to dogodilo nego i...", zajecao je."...tu je i Aurora...dao bih svoj život samo da je vidim da se smije...život joj je uništen, a taj pacov od čovjeka hoda okolo...uživa u svom prokletom životu i mogu se prokleto zakleti da nikada ne pomisli na to da je moja žena zakopana pod metrima zemlje i da je jedna nedužna djevojka uništena za cijeli život zbog gubitka svoje majke i toga što je jedan od njegovih maloumnih ljudi silovao!"
Nna njegove posljednje riječi sam se brecnula i zatvorila oči gutajući nekolike knedle zaredom i usput pokušavajući da pobjegnem što dalje od prošlosti koja mi se zlobno smješkala sve više obasipajući moju glavu.
„Pa misliš da meni nije teško zbog toga? Naravno da jeste ali...ali ne možeš ti protiv tolikog broja ljudi. Mogao bi nešto da otkriješ samo kada bi bio u kontaktu s nekim povezanim sa Patrickom, a to je nemoguće."
Zbog veoma niskog tona Amandinog glasa sam jedva uspjela da je razumijem ali to što sam čula je bilo dovoljno da me baci duboko u gomilu misli dok mi je u ušnim bubnjićima odjekivalo samo jedno.
' Mogao bi nešto da otkriješ samo kada bi bio u kontaktu s nekim povezanim sa Patrickom.'
' Mogao bi nešto da otkriješ samo kada bi bio u kontaktu s nekim povezanim sa Patrickom.'
' Mogao bi nešto da otkriješ samo kada bi bio u kontaktu s nekim povezanim sa Patrickom.'
Ta rečenica mi je poput eha odjekivala u mislima i natjerala me da se leđima prislonim uza zid i nervozno počnem pokušavati da otjeram svoje prijašnje ideje od kojih sam davno odustala. Zašto sam odustala? Zato što je bilo i više nego očito da uopšt ne zanimam Harrya te da nikada ne bih mogla dokučiti do njega, a kamoli ga iskoristiti kako bih došla do informacija o njegovom očuhu, ali sada...sada je on odjedanput zainteresovan za mene i odjedanput priča o nekakvoj igri. 'Igraj onda i ti', odjednom se oglasio onaj glasić bez imalo ironije u svojim riječima. Bio je ozbiljan i pomalo potišten. Mislim da me je sažaljevao zbog onih Raymondovih riječi od maloprije. Ne treba mi ničije sažaljenje.
„Nemoguće je da dođem u kontakt i sa kim od njih jer svi znaju ko sam i šta sam...Uostalom, pola njegovih ljudi ne zna za njegove mračne tajne...za njih znaju možda samo oni najpovjerljviji i članovi porodice."
'Članovi porodice.'
'Članovi porodice.'
'Članovi porodice.'
Eho se ponovo stvara u mojoj glavi koja se sve više i više vrti u kraug, manta mi se ali ne prestajem da razmišljam.
'Tebe može da spasi samo pamet, a mene spretnost. Vidjećemo šta će da nadjača.'
A šta ako ja upotrijebim i pamet i snalažljivost? I šta ako uz to započnem i vlastitu igru za koju neće znati ni da postoji?
„Hajde tata smiri se, prilezi malo dok Aurora ne dođe. Ne bi valjalo da te zatekne takvog. Ja ću otići da nam spremim večeru."
Shvativši da mi Amanda svakog trenutka mogla izaći iz ureda brzo sam otišlau svoju sobu i najtiše moguće zatvorila vrata nakon što sam uključila svog najboljeg prijatelja – svjetlo. Odložila sam torbu na pod te počela nervozno da hodam po sobi osjećajući ushićenost koja je počela da sve više raste u meni zajedno sa buđenjem nedavno uspavanih ideja koja se sada čine mnogo ostvarljivijim nego onda. Nemam šta da izgubim, zar ne? Sve što trebam jeste da završim svoju igru prije nego što Harry završi svoju ma šta god ona bila. Trebam upoznati njegovog oca...trebam samo nekoolike minute da čujem neto što ne bi niko trebao i to je to. Smrt moje majke će da bude osvećena. Uzela sam specijalnu svesku koju sam jednom kupila po nagovoru Priscile jer sam u njoj kao trebala da vodim dnevnik ali to naravno nisam učinola i olovku sa svog radnog stola te legla potrbuške naslanjajući se laktovima na krevet. Nakon što sam nekoliko trenutaka nervozno vrtila olovku po ruci uzela sam sliku sebe i svoje majke koju obično držim pod jastukom i nakon što sam dobro upila svaku crtu lica prelijepe kovrdžave plavokose žene dobijajući osjećaj da me ona posmatra i smjška mi se poljubila sam sliku te je vratila na njeno mjesto stičući veću hrabrost nego ikad. Stavila sam kažiprst u usta te drugom rukom otvorila prvu stranu sveske.
'19.9.2o16. – početak moje igre.'
Da vidimo sad ko će da pobijedi Styles...