ICE by:LoRa Styles

Untitled Part 22

Jačinu neumoljivog Sunca koju sam imala prilike osjetiti danas tokom 'druženja' s Harryem je sada bila suzbijena tanašnim oblacima koji su lijeno putovali spokojno plavim nebom. Izašla sam iz taxija istog trenutka bacajući pogled na onaj papirić. Raymondov rukopis je za mene oduvijek bio jednako težak kao i kinesko pismo i nekoliko puta sam ga do sada pisala da on možda nema neku tajnu doktorsku karijeru. Naziv je bio čudan i prosto se divim vozaču koji je uspio da ga dešifruje ali je najbitnije da se slaže sa onim koji sam imala pročitati na plavoj tablici okačenoj na čudan i visok objekat ispred sebe. Ovo je ta ulica, dakle. Počela sam gledati oko sebe ali sam se samo susreta sa neobičnim i poprilično čudnim okolišem. Mislim da je ovo bio jedan od onih čudnih i moglo bi se reći opasnih kvartova. Šta kog vraga radim ovdje? Šta kog vraga Harry ima veze s ovim? I što je kog vraga Raymond ovo istraživao? Taxista me je kao što sam mu i rekla još uvijek čekao i na neki način sam se nadala da će on nešto poduzeti ukoliko me neko sad ovdje zaskoči. U ćoškiću papira je bila neka vrsta ručno rađene karte ali mislimd a to ni Raymond ne bi bio u stanju deširfovari. Gore...dole...lijevo...desno...uff...Uhvatila sam se za glavu i susrela sa sumnjičavim pogledom vozača koji je sageo glavu kako bi me vidjeo tako izgubljenu i uzvrpoljenu. Samo sam mu uputila značajan pogled na koji je pogledao na stranu, a ja sam uzdahnula te počela hodati okolo u pokušaju da dešifrujem to nekakvo Raymondovo upustvo. Zašla sam u čudnu i vlažnu ulicu kakve sam viđala samo u filmovima i u većini slučajeva je to bilo na samom početku kada bi trebalo da se stvori prva žrtva. Sad će me oni čudaci iz nekakvih sekti sa crnim kapuljačama opkoliti i onda me mučiti i...uh. Stresla sam se na sopstvene misli ali svejedno nastavila dalje. Nemam šta izgubiti. Osim života ali hajde. Hodala sam po veoma neravnom i prljavom asfaltu, nisam sretala nikoga osim olinjalih mačketina koje su iskakale iz jedne kante za smeće u drugu i samo sam čekala da mi na glavu odnekud skoči i nekakva pacovična. Kad smo već kod toga, iznad mene je prostor bio kao prekriven ogromnim merdevinama...naravno, nisu one bile u pitanju ali nisam sigurna ni št ajeste. Uglavnom, što sam dublje zalazila ulica je postajala sve uža, a vidljivost sve manja. Klaustrofobija. Strah od mraka...Aurora vraćaj se! Upozoravam samu sebe ali se ne slušam baš kao što ne slušam ni bilo koga drugog. Moglo bi me doći glave. Kakvve dovraga Harry ima veze s ovim? Vjerovatno sam ušla u pogrešnu ulicu. Bolje je da se vratim. Baš kad sam krenula da to učinim, za oko mi je zapala sporedna ulica pored koje sam prethodno prošla, a nisam je ni skontala. Skupila sam obrve te je tako iz daljine malo odglednula, a nakon što je radoznalost počela da me štipa za dupe shvatila sam da nemamizbora nego i tamo malo proviriti. Duboko sam udahnula veoma vlažan i zagušujući vazduh nakon čega sam ušla u to sporedno, još više zastrašujuće čudo. Svaki korak kao da sam pravila po nekoliko minuta ali sam na kraju jedva nekako došla do proširenja koje je ujedno bio i sokak te ulice tako da nisam mogla nikud dalje. Uf, savršeno mjesto za sektaše. Kada sam napokon probistrila vid treptanjem jasno sam mogla da vidim na samoj sredini sto, a oko njega porušene stolice i po njihovom izgledu činilo se da tu već duže vremena niko nije dolazio. Odmah iza tog stola nalazio se zid koji je cijel bio išaran grafitima koji su jasno prikazivali dvije riječi. 'Dark Angel'. Au...I sad bih ja kao trebala nešto da skontam? Oblizala sam osušene usne te pogledala oko sebe. Nema nikoga. Samo ja i to sablasno mjesto. Šta ako se tu okupljaju. Alo ovoga puta istinski kažem, nekakvi sektaši ili kriminalci ili ubice ili mafijaši pod tim nazivom i sad...Harry...pa ček'...ja sam skoro i zaboravila na njega. Eto mi mozga.
'Nemaš ga plavušo.'
Šta bi on radio ovdje? Kakve bi on veze imao s ovim? I zašto dovraga ima tetovažu 'Dark Angel'? Počela sam prelaziti pogledom po stolicama. Šest ih je...Parker je spomenuo nekih 6 osoba, zar ne? U trenutku kada sam pogledala na lijevo susrela sam se sa drugim ogromnim crtežom koji je bio prestavljen nekakvim...au...sve po 2 slova. Bilo je mračno, a slova ušarenjena i pomalo isprana pa sam napregla oči kako bih sve pročitala.
Da
Ar
Rk
An
Ge
El.
Da...Ar...Rk...An..Ge..El. Dark Angel. Au puta sto. Imala sam osjećaj kao da se nalazim pred nekakvom mračnom zagonetkom od koje mi se vrtilo u glavi, rješenje kao da sam imala ispred sebe ali opet nisam mogla da ga dookučim. Ar je Harry. Rk je Parker...S An sam imala nekakvog tajnovitog posla...A šta je sa Da, El i Ge? Harry je jednom pričao sa nekakvim ili nekakvom El zar ne? Zatvorila sam oči osjećajući blagu vrtoglavicu. Previše toga za povezati, a jednostavno premalo informacija da bi se to postiglo. Zar je moguće da ljudska imena mogu imati toliko značenje? Pa pobogu koliko je svima njima trebalo da nađu tu povezanost u svojim imenima i od njih stvore naziv grupe ili čega već? I zašto je taj An toliko bitan pa su i Harry i Parker onako reagovali na njegov odnosno njen pomen? Je li živ/a? Jeli opasan/a? Gdje je sad? Naslonila sam se jednom rukom na sto posmatrajući tu stranu zida i pokušavajući da još nešto skontam ali nisam mogla. Okrenula sam se i susrela sa još jednom natpisom. O ne, nisam spremna. Ponovo sam napregnula svoje jadne i izgubljene oči i jasno pročitala 'RoaR'. Roar? Prišla sam tom zidu i malo bolje se zagledala u natpis...Korištene boje su bile mnogo drugačije od onih na druga dva natpisa, a i mnogo novije, svježije...očito je da je Roar naknadno napisano...Bilo me je i strah rastaviti tu riječ na dvije i kada sam to učinila naslonila sam čelo na mokri, hladni i grubi hrapavi zid susrećući se sa ne baš milom i obećavajućom istinom. Ro...Ar...eto ti još problema...Šta sad ja imams a svim ovim? I zašto je moj nadimak spojen sa Harryevim? Čini mi se kao da sam na nekom tragu ali umjesto da pomoću njega napredujem ja samo idem unazad i unazad, zbunjenost me odvlači u tamu u kojoj nema nikakve šanse da stignem do cilja. Šta je zapravo moj cilj više? Da osvetim majčinu smrt ili da otkrijem sve tajne Harrryeve prošlosti? Sadašnjosti? Ili budućnosti u koju sam izgleda i ja sada i ja umiješana. Da li su moja i Harryeva prošlost umiješane na bilo koji način osim preko njegovog očuha? Šta ako jesu? U šta sam se onda ja to dovraga uvalila? Kroz glavu su mi odmah proletjele Danielline riječi...upozorila me je. Šutnula sam jednu od stolica i odmah zatim požalila jer je glasan i nimalo prijatan zvuk odjeknuo cijelim ostatkom ulice. Samo treba da sad nekoga ovamo dovučem pa da me prilijepe za ove natpise.
Istog trenutka kada mi se oglasio mobilni poskočila sam u mjestu i skoro ga ispustila s obzirom da mi je bio u ruci dok sam osvjetljavala slabo vidljiv prostor oko sebe. Svjetlost je dolazila odozgo ali strahovito visoke zgrade koje su se nalazile pored su joj ipak prepriječavale potpun prolaz. Brže-bolje sam se javila kako iritantni zvuk ne bi nastavio da odjekuje okolinom.
„Molim?", tiho sam to rekla gledajući oko sebe, a nakon što sam začula glas sa druge strane linije zažalila sam što nisam prekinula i isključila mobilni dok je bilo vrijeme.
„Gdje si?"
Kad bi samo znao...pratim tvoje vlastite zapise.
„U gradu Raymond. Šta je?", upitala sam ga razgledajući još malo po prostoru u kom nisam mogla vidjeti ništa više osim starih i praznih flaša kao i pokoje isprane kesice neke grickalice. U jednom ćošku sam pronašla ćak i izblijedjelu kartu. Oni su se ovdje izgleda i zabavljali.
„Ajoj...pa kako ti nisam prije rekao...", promrmosio je to, a ja sam se namrštila.
„Šta?"
„Možeš li ikako sada otići na adresu koju ti izdiktiram?"
Au, šta ako me pošalje ovamo? Glasić koluta očima i kaže da više neće ni pokušavati da podsjeti na to koliko sam glupa.
„Zašto?"
Šta je sad s ovim?
„Pa tamo bi trebala da se nađeš sa Oliviom."
Oliviom?
„Kojom dovraga Oliviom?", upitala sam ga dajući mu tonom do znanja da ću najvjerovatnije da odbijem šta god da mi odgovori. Čujem kako uzdiše.
„Oliviom Tash."
Zagrizla sam obe usne s unutrašnje strane polusjedajući na sto i pokušavajući da shvatim odakle mi je to ime poznato.
Raymond primjećuje moju zbunjenost pa pojašnjava.
„Majka ti je sigurno par puta spomenula...išle su zajedno na fakultet."
Aaaa...Olivia Tash...Sada znam.
„Pa šta s njom?"
„Pa trebate se naći u...", sigurno gleda na sat. „...u 16:ooh u restoranu 'Diamonds'."
Pogledala sam na mobilni.
„Pa pobogu sad je 15:45h. I uostalom šta ću ja s njom?"
„Pa vratila se nakon mnogo godina iz LA i kaže da bi voljela da te upozna."
LA?
„Šta ću joj ja?"
Ne znam o čemu da pričam ni s njim i Amandom koje znam pola života, a ne da ću znati s nekim koga nikad nisam ni upoznala. Mislim da sam je samo jednom vidjela na slici koju mi je majka pokazala. Na samu pomisao mi se srce steglo...toliko bih voljela da je tu pored mene.
„Pa želi da te upozna...nije uspjela da dođe čak ni na sahranu tvoje majke i..."
Hah.
„Ma nemoj? Čim živi u LA sigurno je neka sirotica pa nije imala za avionsku kartu?"
Čim je tamo otišla sigurno ima novca. I zašto onda ne bi došla na posljednji oproštaj s mojom majkom? Sigurno joj nije bilo ni stalo...
„Aurora, to nije istina.", sad je i brani. „Imala je privatne razloge, bila je kao sestra tvojoj majci, zato nemoj tako da pričaš."
Tek tada sam primijetila kako mi se kraj majice zgužvao jer sam ga stiskala otkako spominjemo moju majku. Maknula sam ruku i izdahnula.
„Tvoja majka bi sigurno voljela da se upoznate."
Želudac mi se prevrnuo.
„Raymond nemoj koristiti moju majku da bi postigao ono što želiš ili me natjerao na nešto što ja ne želim!"
Više me nije ni briga ako bi neko mogao da dođe pa se ljutito derem iz sveg glasa. Ne mogu vjerovati šta je upravo rekao. Mislim da sam obišla barem 2o krugova vrteći se po skučenom prostoru. Ne znam zašto sam odjedanput toliko nervozna...mislim da mi se sve nakupilo i još otkako smo došli na ovu temu počela sam da kipim.
„Ne mila, znaš da to ne bih nikada činio...samo ne želim da smatraš Oliviom svojim neprijateljem, ako iko može da ti kaže stvari koje nikad nisi znala o svojoj majci onda je to ona. Predlažem ti to za tvoje dobro."
Naslonila sam se na 'RoaR zid' i zagledala se ka onom stolu dok su mi se Raymondove riječi razmahivale po glavi kao 3D screensaver. Uvijek sam o svemu pričala sa majkom ali za neke teme jednostavno nisam dovoljno dorasla i mnogim stvarima me nije željela odjedanput zamarati misleći kako...kako imamo dovoljno vremena....cijeli život pred sobom....imale smo toliko planova...Zatvorila sam oči i progutala ogromnu knedlu punu boli koja je tako teško prošla kroz moje odjedanput suženo grlo.
„Aurora?", Raymond zvuči zabrinuto ali me nije briga. Jedina osoba za koju me je briga je moja majka ali ona nije tu. Oduzeo mi je otac osobe pored koje se osjećam drugačije nego pored ostalih, kojoj sam prvoj dopustila da me dodirne na intimniji način, da me poljubi... i kako onda da ne mrzim sebe?
„Aurora? Jesi li dobro?"
„Izdiktiraj mi tu adresu.", glas mi je stegnut i hrapav i unatooč nakašljavanju ne mogu da ga pročistim. Nakon što sam se uvjerila da sam upamtila adresu zaputila sam se niz usku ulicu s nadom da ću pronaći izlaz dok su mi se po glavi motali svi moji i mamini zajednički trenutci...barem oni kojih sam mogla da se sjetim.
Nakon ne baš lake vožnje stigla sam do raskošnog restorana koji se baš slagao uz svoj naziv. Kao što rekoh, nemam posla sa nekom siroticom. Zakoračila sam u restoran i počela da prelazim pogledom preko raspričanih i uštogljenih ljudi obučenih u skupocjenu i elegantnu odjeću kao da je veče, a ne 16:ooh. Ja sam...khm...pa ja sam u trenerci i sad bi trebalo da se osjećam čudno? Ma ne pada mi napamet. Odmahnula sam rukom onako za sebe ignorišući čudne poglede i pitajući se kako sad da nađem tu Oliviu? Trebala sam na sebe okačiti tablicu s imenom i prezimenom kao da sam paket ili šta? Odjednom sam primijetila razdraganu crnokosu ženu koja mi je sa druge strane ogromnog restorana mahala i pokazivala mi rukom da joj priđem. Pogledala sam oko sebe kako bih se uvjerla da se možda to ne odnosi na nekog drugog ali je većina bila zauzeta hranom, nakon što su prestali da se isčuđavaju mom izgledu, naravno tako da sam pretpostavila da sam ja dotična. Zakoračala sam i nakon par sekundi se našla pred ženom koja je više ličila na djevojku i koja mi je prišla te me čvrsto zagrlila, a ja sam bila zapuhnuta gorim mirisom nego što je bio kod Margaret i Priscile. Ovaj je barem 1o puta skuplji.
„Oh...ti si Aurora, zar ne?"
Ha, sjetila se da me pita. Bilo bi baš zabavno kad bih joj sad nakon što me izgrlila rekla da nisam.
„A valjda...", prokomentarisala sam praveći grimase zbog njenog mirisa. Ne prija mi.
'Da se Styles našprica i mišjim zadahom tebi bi se sviđalo.'
Glasić je u svom fazonu dok se ismijava fotogradiji na kojoj sam ja sa svojom grimasom.
Mišjim zadahom?
'Aha, i to onim nakon što se najede ubuđalog ssira.'
Stresla sam se i odlučila glasić odgurnuti na stranu ako je to ikako moguće jer nije ni vrijeme, a ni mjesto da razmišljam o Harryu u kombinaciji sa mišjim zadahom i ubuđalim sirom. Olivia se malo odmakla od mene, tačnije tek toliko da mi može vidjeti lice. Mrzim ove formalne gluposti.
„Jaoo! Pa ljepša si nego što sam te mogla zamisliti!"
Ponovo me je zagrlila i prije nego što sam uspjela da joj vidim lice kako treba. Hoću da pobjegnem!
„Tvoja majka mi je često pričala o tebi i Raymond mi te je opisao kako bih mogla da te prepoznam ali mislim da nisu dovoljno. Zaista si prelijepa!"
Navikla sam na te primorane izjave i izlive oduševljenosti. Sad u glavi sigurno komentariše 'A nije nešto. Scarlett i Raymond su pretjerali.'
„Sjedi."
Pa možda i bih kad bi me ti pustila. Sve atome uljudnosti koristim kako ne bih zakolutala očima. Napokon me je pustila, a ja sam brže-bolje sjela kako ne bi ponovo ugrabila priliku i počela me mrcvariti. Sjela je preko puta mene, a ja sam napokon mogla da je vidim kako treba. Iskreno, bila je lijepa i znam da mi je majka to uvijek pričala, a ja sam je uvjeravala kako nema šanse da je iko ljepši od nje. I dalje to mislim. Kako god, Olivia je milio posto bila na nekakvim zahvatima jer joj je kža bila i previše zategnuta za njene godine, a pretpostavljam da je jednako stara kao i moja majka...tačnije jednako stara kao što je i moja majka trebala biti.
„Pa kako si?", pomalo nervozno ali pažljivo formira riječi usnama kod kojih su gornja i dojnja gotovo jednake.
„Dobro.", rekla sam to u isto vrijeme kada nam je prišao maleni konobar kako bi uzeo narudžbe. Olivin smeđi pogled je odmah doletjeo do mene.
„Nisam gladna."
Nakon svega što sam danas doživjela zaista mi nije do jela. Olivia je raširila svoje punačke usne pazeći da ne pretjera nakon čega je s nevjericom odmahnula glavom.
„Moraš nešto. Lijepo je voditi računa o liniji ali ovo je jedinstvena prilika."
Šta hvali mojoj liniji? Promeškoljila sam se u mjestu krišom bacajući pogled na svoja bedra, a glasić je počeo da rokće i govori 'Vini Pu'. E pa samo da znaš Vini Pu je medo, a ne prase.
'Ček' da razmislim koja je životinja nezgrapnija.'
„Pa...", šta sad dovraga da kažem? Uopšte se i ne razumijem u ta lukszna jela...Život u Americi sam provela jediući ono što se spremalo u internatu, a otkako sam ovdje jedem hranu koju sebi mogu priuštiti najobičniji ljudi baš kao što sam i cijeli život. Olivia je položila duge i skupo manikirane prste na usne nakašljala se, a zatim mi odlučilla uskratiti muke što se konobaru baš i nije sivdjelo pošto je i više nego očito uživao zagledajući lijepu damu. Mislim da mi je mama spomenula jednom da je Olivia pobijedila na nekakvom takmičenju u ljepoti ali nisam sigurna.
„Angelito Araneta, Jr.'s Sushi Roll"
Ha? Ja to ne znam čak ni izgovoriti i jedino što sam razumjela bilo je suši tako da mi se već ne sviđa. Ko dovraga jede živu ribu? Fuj.
'Polarni medvjedi, tako ko ti.'
Eh...što li dođošmo na temu linije pa sad moram vječno slušati glasić kako me podbada na osnovu toga?
Konobar je klimnuo glavom i udaljio se, a Oliviina pažnja se ponovo dokotrljala do mene.
„Nemaš pojma kolika mi je čast što sam te upoznala."
Super.
„Stvarno ličiš na svoju majku."
Čim je to rekla pogledala sam na stranu zagrizavši dojnju usnu. Zar stvarno mora odmah početi s tim?
„Ouh...smeta li ti?...mislim što sam spomenula...", uplašeno je započela, a ja sam je grubo prekinula.
„Da smo načisto. Ja sam ovdje došla samo zato što je Raymond bio previše naporan i...ne želim da provedem poslijepodne gledajući i slušajući kako me neko sažaljeva. Ne želim da me iko sažaljeva.", riječi su mi samo izlijetale iz usta, a Olivia me je samo gledala bez riječi. Eh, sad kad sam uprskala bio bi red da odem. Ustala sam u isto vrijeme kad i ona.
„Ne, čekaj...pogrešno si shvatila...ja...ne bih te sažaljevala, mislim...vidim da si ti veoma jaka djevojka i još uvijek se čvrsto držiš unatoč svemu. Ja te ne sažaljevam nego ti se divim jer mislim da ja nikada ne bih mogla da normalno preživim sve što si ti. Molim te podijeli sa mnom ovaj ručak jer bi mi zaista bilo zadovoljstvo...", riječi su joj izlazile brže nego moje i ovaj put nije pazila da ne rastegne usne i rizikuje da joj silikoni popucaju ili joj se stvori pokoja bora. Nevoljko sam ponovo sjela ne želeći da pravim nekakve scene. Zaista mi nije do toga.
„Hvala ti.", uz mali smiješak mi je to rekla sjedajući nazad na svoju stolicu.
Drugi nekakav konobar nam je prišao i usuo po čašu crvenog vina, a nakon što se udaljio situacija je postala zategnutija nego Olivijino lice. Mislim da se plašila bilo šta reći.
„Neću ponovo otići.", rekla sam joj sarkastično i zakolutala očima, a ona se od muke nasmijala. Mislim da već žali što me je pozvala na ručak. Glasić sebi šije odijelo koje je nekakva kombinacija medvjeda i praseta, očito s namjerom da me do kraja isprovocira dok radoznalost kunja jer je Olivia i previše dosadna osoba za nju. Jedino što bi mogla da se zapita jeste koliko košta biserna ogrlica koje visi oko vrata moje današnje 'prijateljice' ali ne želi ni to da zna jer je svjesna da ja to sebi ne bih mogla priuštiti.
„Pa...kako u školi?"
„Idem na koledž."
Čuj u školi.
„Pa da. Na to sam mislila."
Zamahnula je rukom, a ja sam slegnula ramenima.
„Nije loše."
Inače, predaje mi profesor s kojim se s vremena na vrijeme ljubim, sinoć smo gotovo i spavali zajedno, a inače, njegov očuh je ubio tvoju prijateljicu. Zanimljivo, zar ne?
„Na koji koledž ideš?"
„Birkbeck."
Lice joj je promijenilo izgled na moj odgovor. Djeluje iznenađeno.
„Ozbiljno?! I ja sam neki dan upisala Itana na njega!"
Izgleda oduševljeno.
„Itana?"
Podigla sam obrve, a ona kao da je tek shvatila da nemam pojma o kome priča.
„Oh...ma to je moj sin."
A morala mi ga je mama nekad spomenuti ali očito nisam slušala.
„Aha.", i ne pokušavam da djelujem zainteresovano.
„Jao, pa baš divno što idete zajedno.", skupila je veselo ruke, a ja nisam mogla, a da se blago, ipak ironično ne nasmijem razmišljajući o tome kako joj je sigurno drago što će sin da joj bude na istom koledžu sa tako 'dražesnom' djevojkom kao što sam ja.
„Hm...", promrmljala sam to pokušavajući da se uozbiljim, a ona se promeškoljila očito odjednom puna nekakvog ushićenja.
„Kako bi bilo ako bi ga ti malo uvela u sve to?", namrštila sam se, ne znam da li zbog njenog meni nejasnog pitanja ili pogleda na vino koje me podsjeća na prošlu noć. Nema šanse da ga ponovo okusim. Ko zna možda i ova nekud ode i onda se pojavi spasilac Harry.
„Uvela?"
„Pa mislim...", naslonila se laktovima na sto, što koliko ja znam nije baš kulturno ali ne bih da pametujem te nastavila gledajući značajno ka meni svojim vatreno smeđim očima. „...mogla bi da mu pomogneš za početak. Da mu pokažeš sve to i..."
„Sigurna sam da se neće izgubiti.", nakrivila sam glavu, skupila usne i klimnula glavom, a ona se nasmijala shvatajući moje riječi kao šalu.
„A ne ozbiljno. On je inače ovako malo rastreseno dijete i valjao bi mu neko ozbiljan poput tebe."
Mene pita u kojoj sam školi, sina naziva djetetom i smatra da mu treba vodič na koledžu...au...
„Ja sam više mrzovoljna nego ozbiljna.", iskreno sam joj odgovorila, a ona je bila očito malo zatečena mojom neobazrivošću ka odgovorima.
„Pa dobro...svejedno."
Inače, pod tim 'rastresen' nisam sigurna na šta tačno misli. Nije valjda da joj je sin neki hiperaktivni ludak?
„Šta misliš da večeras dođe po tebe?"
Ma šta ova bulazni? Smiješta mi dejt ili šta?
„Zašto?", odbojno sam je upitala, a ona je otpila gutljaj vina prije nego što je odgovorila.
„Pa da zajedno odete na koledž i onda ćeš ti samo da ga upoznaš sa profesorima, predmetima i eto."
„Profesori će da se svakako upoznaju s njim."
Zakolutala sam očima. Pa pobogu i ja sam prije nepunih mjesec dana prvi put tamo kročila kao i ko zna koliko hiljada novih studenata. Da taj njen nije retardiran?
'I Styles je bio gej pa sad...'
Ću-ti!
„Ma znam ali on eto tako ulijeće kao novi, a to baš nije jedonstavno."
Awww mamina maza.
„Ma ne znam.", nezainteresovano sam to rekla, a onaj mali konobar nam je prišao postavljajući ispred nas jela. Nisam mogla, a da ne ispustim zgađen zvuk u trenutku kada me je zapuhnuo ne baš opojan mirisi Olivia i konobar su me udno pogledali. Neću da jedem ta japanska, kineska, vražja čuda.
„Hajde, bila bi mu čast. Mnogo sam mu pričala o tebi i volio bi da te upozna."
Koliko mnogo? Nije mu valjda rekla baš sve detalje?
„Znam gdje vi živite, a i bila sam jutros tamo kad sam razgovarala sa Raymondom i Amandom tako da mu mogu dati adresu. Sigurna sam da biste pronašli mnogo zajedničkih tema."
Kao na primjer? Ženska ne zna šta priča.
„Šta kažeš?", upitala me je kao dosadni i tvrdoglavi trgovac tašnama, noževima i drugim nekvalitetnim čudima, a ja sam zakolutala očima i uzdahnula naslanjajući se na naslon od stolice.
„Okej...ali samo večeras.", nepristojno sam je upozorila, a ona se nasmijala i klimnula glavom očito se već mireći sa mojim ne baš ugodnim ponašanjem.
„Inače, zašto si se odlučila baš za Birkbeck?"
Šta te briga?
„Pa ne znam. Želim da preko dana radim."
„Oh.", izgovara to prije nego što stavlja prvi zalogaj u usta, a ja čekam trenutak kada će da ispljuje hranu ili povrati alis e ne dešava ni jedno ni drugo. Od čega li je ova pravljena?
„Već si našla neki posao?"
Sva je uživljena.
„Ne."
Da nas neko gleda rekao bi da smo nervozne. Jedna sva raspričana, razdragana, navalila na hranu, na vino. I druga smorena, pravi zgađene face svaki put kad pogleda u tanjir, odgovara kao da je lani umrla. Kombinacija iz snova.
„Hm..Vidiš, mogli bismo učiniti nešto po pitanju toga.", izgovorila je to blago mašući viljuškom nakon što je progutala zalogaj. Ja sam skupila obrve pokušavajući prstima da otkinem komadić salvete koja je bila u bijelo-sivkastom tonu baš kao i cijeli restoran. Tek tada sam shvatila da je zapravo u pitanju pletena sa vezom 'Diamonds'. Ovdje se čovjek ne može zabaviti ni na najprimitivniji način.
„Šta?"
„Vidjećeš već.", vragolasto mi je odgovorila, a ja sam se zapitala da to upravo nisam pronašla davno izgubljenu majku Harrya Stylesa čije je zajedničko ime 'Misterija'. Pa pobogu može li iko na ovom svijetu odmah da odgovori na postavljeno pitanje?
„Ne voliš suši?"
Razočarano je pogledala u moje netaknuto jelo, a ja sam odmahnula glavom.
„Ne."
Zapravo, nisam ga nikad ga nikad ni probala ali ne želim da mje prvo iskustvo završi povraćanjem na sred luksuznog restorana. Probaću ga nekad sama i zatvorena u svojoj sobi sa lavorom pored sebe.
„Ajoj, pa što nisi rekla?"
Nisi me ni pitala.
„Sad ćemo nešto drugo naručiti."
Odmah je krenula da rukom dozove konobara ali sam je ja spriječila. Ne želim još neko čugu mungu lungu jelo.
„Ne treba.", podigla sam ruku ali je ona odbila moje odbijanje i ipak pozvala konobara. Uz kraće natezanje ponovo je naručen nekakav desert sa čudnim nazivom uz Olivino obećanje da će mi se sigurno svidjeti.
...
Uzvrpoljeno sam hodala ispred kuće čekajući Itana koji kasni već 15 minuta tako da nema šanse da na vrijeme stignemo na prvo predavanje, a što je najgore u pitanju je engleski. Harry će opet početi sa glupostima da kršim pravila.
Raymond je stalno virio kroz prozor i upravo on je razlog što se motam napolju umjesto da sam u toploj kući. Morala sam da pobjegnem od njegovih nepodnošljivih pitanja vezanih za ručak sa Oliviom. Nije bio ništa specijalno mada mi je bilo, iskreno, lijepo kada je počela da priča o mojoj mami i načinu na koji su se družile...ja sam sada sušta suprotnost njoj, a trebalo je da bude drugačije...sufbina je sve upropastila.
„Ehej!", neko se zaderao uporedo sa škripanjem guma po asfaltu i sviranjem sirene. Pogledla sam prema cesti i susrela se sa crnim zdepastim autom i crnokosim dečkom čija je glava virila kroz otvoreni prozor. „Malo kasnim, heh.", rekao je to razvlačeći čudan smiješak od uha do uha. Mislim da nisam pogriješila kad sam rekla da je mmalo...ćaknut? Zakolutala sam očima i krenula prema autot.
„Malo?", ironično sam ga upitala, a on se nasmijao i izletio iz auta.
„Itan, drago mi je.", poskočio je u mjestu i pružio mi ruku stavljajući onu drugu iza leđa. Sada se ne čudim što Olivia osobe mojih godina smatra djecom jer se ovaj ponaša kao da mu je 5.
„Aurora."
„Znam, znam."
Čim mi je otvorio vrata od auta pomislila sam kako Harry to nikad ne bi uradio...mislim, kada sam u svjesnom i trijeznom stanju.
'Jadno.', glasić je počeo da to izgovara u melodiji kakva se stvara kada redamo note po visini. Do...re...mi...
„Pa, šta ima?!", Veseli dečko me je upitao uskočivši na svoje mjesto i paleći auto, a ja sam prekrstila ruke.
„Osim što kasnim na koledž, ništa posebno."
Ponovo se nasmijao kao da ne primjećuje oštar ton u mom glasu. Ili ga je Olivia upozorila na mene i moje ponašanje ili ga jednostavno nije briga.
Ima glatku, ravno, usijanu i srnu kosu sa dužim pramenom koji mu naprijed pada preko čela. Odjeća mu je onako formalna, sportska, nimalo uštogljena, a oči plave poput neba koje imamo priliku vidjeti na nekoliko minuta nakon što sunce tek zađe. Tačnije za vrijeme Sumraka. Možda je i on vampir.
„Pa kako je živjeti u Londonu?", upitao me je više gledajući ka meni nego ka cesti.
„Odmah da ti kažem da ne želim da poginem.", pokazala sam mu glavom na put. „A inače nije loše."
Ironično sam se nasmiješila, a on je počeo da se smije kao da sam upravo ispričala nekakav vic, a ne primjerdbu na njegov račun. Uh.
Put do Birkbecka je bio onako razbrbljan i kada smo napokon ušli u njega bilo je prošlo već oko pola predavanja. Šta li Harry sad misli? Šta li će mi reći? Zašto me je uopšte i briga?
„Dolazi.", rekla sam to Itanu koji je morao sve da vidi, da pročita, da prokomentariše...mnogo je naporan.
„Au, prvi dan sam ovdje,a već kasnim."
„Šta bi rekao kada bih ti ispričala da sam i ja kasnila prvi dan i isto na predavanje engleskog?", zznačajno sam pogledala prema Itanu, a on je iznenađeno pogledao prema meni. Samo da Harry u tome ne nalazi neko posebno značenje pa da sad i Itana ne ubaci u tu nekakvu grupu. Moraću pitati Itana da ga slučajno možda ne zove Ta? An je zauzeto.
Ušla sam unutra baš kao i prošli put bez kucanja i Harry koji je sve do tada nešto pisao po tabli je pogledao prema meni. Pogled mu je istog trenutka postao značajan ali i smrknut u trenutku kada se Ita kao šašav pojavio pored mene mašući sa kezom od uha do uha.
„Dobro veče gospođice Ottis.", Harry je to izgovorio još značajnije nego što me je gledao odmičući se od table te prebacujući kredu iz ruke u ruku. Kao i uvijek je obučen sav u usku odjeću od koje je majica bijela kao i danas samo dugih rukava. Zakolutala sam očima i krenula prema stepenicama ali me je baš kao i prošli put kad sam kasnila prekinuo njegov promukli glas, ovoga puta mnogo smišljenije nego onda.
„Nećeš nam predstaviti svog prijatelja?"
Meni se čini ili je ono 'prijatelja' posebno naglasio? Nije valjda da misli da nešto ima između itana i mene? Nije mi čak ni prijatelj.
'Pa svjestan je da ti je on profesor sa prednostima. Što ne bi imala i prijatelja sa prednostima?'
Glasić namiguje ko lud.
„Ja sam itan Tash."
Tek sada primjećujem koliko mu ime i prezime u kombinaciji zvuče...čudno.
„Novi sam ovdje."
Opušteno razmahuje rukama, a Harry mu pogledom kida komad po komad tijela. Ja stojim sa jednom nogom na stepenici.
„I tek tako upadaš na sred predavanja?", Harry ga grubo pita, a ja se mrštim. Pa i ja sam upala?
„Majka mi je sve već sredila zadnjih dana.", Itan je slegnuo ramenima i pogledao prema meni facom 'Zašto me nisi upozorila na ovog čudaka?!'.
„Hm...", Harry je promrmljao uvlačeći obraze i smrknuto gledajući čas ka Itanu čas ka meni. Nakon što je posljednji i najoštriji pogled uputio ka meni oblizao je usne te nam okrenuo leđa.
„Dakle..." nastavio je da objašnjava lekciju, a ja sam odahnula i nastavila da se penjem uz stepenice ne obazirući se na oko 3o parova očiju zalijepljenih za mene i Itana. Sjeli smo jedno pored drugog u prvi red što za mene i nije bilo baš ugodno jer mi je Harry odatle bio najbliži. Izvadila sam svesku i počela da prepisujem ono što je pisalo na tabli i ne znam kako mi je uopšte to uspijevalo jer sam mislila na nešto sasvim deseto. Tačnije na Harrya. Izgledao je tako zgodno i vitko i prosto nisam mogla vjerovati da sam prošlu noć skoro spavala sa njim. Pri samoj pomisli na to sam spustila čelo na sto čvrsto stišćući oči.
„Spava ti se?", Itan me je upitao golicajući me po uhu svojim dahom koji kao da je bio šaljiv ko i on. „Nisam baš očekivao ovako mrzovoljnog profesora."
„Ma čudan je on...", prormljala sam to ne podižući glavu, a Itan se još više pribio uz mene očito raspoložen za ćaskanje.
„Zar nije malo premlad za profesora?"
Pitanja su mu ista kao ona koja sam ja sama sebi postavljala prvi dan samo što nisam nikog davila s njim... Danielle je sama pričala.
„Ma ne znam ni ja.", nisam raspoložena za razgovor.
„Možda ipak nismo trebali ni dolaziti na ovo predavanje?", upitao me je naslonivši podlaktice na sto, a ja sam uzdahnula. Ne moraš ti kasnije trpiti pitanja i potpitanja te kritike kako kršiš pravila.
„Šta nam je sljedeće predavanje?"
„Istorija ja mislim. Barem meni. Ne moraš uzeti iste časove kao i ja."
Položila sam glavu na stranu kao i on i susrela se sa njegovim plavim pogledom koji mi je bio i preblizu, rekla bih.
„Vjerovaću u tvoj odabir.", rekao je to i namignuo mi motajući žvaku po ustima. Napregla sam nozdrve kako bih osjetila miris. Možda i on koristi dvije kombinacije? „Šta je?", upitao me je sa svojim iskrenim smiješkom primjećujući da gledam u njegova usta.
„Koje su to žvake?", upitala sam ga očekujući da se namršti u čudu ili nešto slično ali nije. Samo se glasnije nasmijao krenuo da mi odgovori ali ga je prekinuo zvuk koji se ačuo odmah ispred. Oboje smo okrenuli i podignuli glave te se susreli sa visokim kovrdžavim i ljutitim dečkom koji je vrhom kažiprsta lupkao po našem stolu. Ups. Nismo ga prije primijetili. Dovraga.
„Vas dvoje...", promrmljao je to čini mi se sa stisnutim zubima ali je to vješto prikrivao. Oči su mu opasno smaragdne i još opasnije prelaze preko Itanovog polunasmiješenog lica kojim pokazuje da situaciju ne shvata previše ozbiljno.
„Recite profesore.", Itan je to rekao mrdajući ramenima kao da se razgibava, a ja sam gledala čas u njega, a čas u Harrya.
„Em si novi, em već praviš probleme.", Harry mu je odgovorio naslanjajući dlanove na sto i malim prstom namjerno i svjedno dodirujući moju ruku i ipak pazeći da to niko ne primijeti. Mislim da samo ja pronalazim dvosmislenost u njegovim riječima.
„Aurora i ja smo samo nešto prokomentarisali, nemojte to tako ozbiljno shvatati.",Itanov glas zvuči tako nevino u odnosu na Harryev.
„Gospođica Ottis i ja ćemo već o tome raspraviti. Mislim da ovo nije prvi put da ona pravi probleme. Zar ne Ottis?"
Značajno je pogledao prema meni zagrizavši dojnju usnu, a ja sam ga mrko pogledala na šta je on prešao onim prstom preko mojih prstiju.
„Preporučio bih vam Tush...", Itan ga je prekinuo „Tash."
Harry je zakolutao očima i mislim da bi rekao 'Isto s*anje' da nije profesor.
„Dobro onda gospodine Tash...", sada ej Tash izgovorio neprirodno glasno u odnosu na ostatak rečenice. „...bolje bi vam bilo da se do kraja predavanja primirite. Ottis zna kako je to neugodno kada prvo predavanje napustiš prije vremena."
Uputio mi je svoj bezobrazno zeleni pogled prije nego što se zaokrenuo, a zatim sjeo na katedru mašući jedon nogom i do kraja predavanja svako malo pogledujući ka meni i Itanu koji bi mi ponekad nešto napisao na svoj papir uglavnom zbijajući šale na Harryev račun. Na jednu sam se čak i nasmijala i to pomalo glasno za uzvrat dobijajući Itanov vedri osmijeh i Harryev smrtno ozbiljni pogled i stisnute usne na koje mu je po običaju bila pritisnuta hemijska. Nije želio čak ni da ih obliže. Predavanje je napokon završilo i svi smo ustali ali se isto tako i ukočili kada se oglasio Harryev promukli i hladni glas.
„Ottis, vi ostanite na svom mjestu."
Svi su pogledali prema meni, a ja nisam bila sigurna šta bih trebala da uradim. Da pobjegnem dok je vrijeme? Ma ovaj bi me našao i da se sakrijem pod kamen u krateru na Marsu tako da bi mi bilo bolje da se što prije riješim onoga što slijedi...Mada ni ja ne znam šta slijedi.
„Jesam li te uvukao u nevolju?", Itan se nageo ka menni i zabrinuto mi šapnuo na uho, a ja sam odmahnula glavom iako sam znala da nije tako.
„Predavanje istorije je odmah u prostoriji pored.", rekla sam mu i blago se trgnula na oglašavanje Harryevog glasa.
„Rekao sam samo Ottis."
Mislim da se suzdržava i pokušava da kontroliše svoj glas. Itan me je potapšao po ramenu te krenuo ka izlazu.
„Sačuvaću ti mjesto pored sebe!", rekao je to prije nego što je izašao i dodao „Doviđenja profesore." Što je Harry naravno ignorisao. Vazduh kao da se zavukao u Itanovu kapuljaču od svijetlo plavog duksa pa napustio prostoriju zajedno sa njim. Ja sam sjela nazad na svoje mjesto i uzdahnula spremna na 'Styles peglanje'. On je ignorišući me otišao do vrata i zaključao ih. Ne opet. Spustila sam ponovo glavu na sto i samo osluškivala korake koji su postajali sve glasniji i glasniji...sve bliži i bliži.
„Hm...od čega ćemo prvo početi Ottis?"
Ma ja...
„Ne znam, vi mi recite gospodine Styles."
Podigla sam glavu ka njemu i naslonila je na dlan, a on se zaustavio nedaleko od mog stola.
„Pa, znate mogli bismo od kašnjenja..."
Stavio je ruke iza leđa praveći se sav profesionalan.
„Itan nije došao po mene na vrijeme."
Obrve su mu se podigle i više nego što sam očekivala i toliko je stisnuo usne da je jedva onda uspio da kroz njih probije jezik i obliže gotovo tamno-roze usne.
„On dolazi po vas?"
Klimnula sam glavom, a odmah za mnom i on. Počeo je da se kreće prema meni.
„Vidim, baš se dobro slažete."
„Zavisi kako na to gledate.", odgovorila sam mu hrabro se naslanjajući na naslon od stolice, a on se zaustavio ispred mog stola zaključavajući pogled za njega.
„Hm...", izgleda i previše skoncentrisano dok skuplja obrve. „Vidim, neko od vas smatra da mi kosa podsjeća na grm?"
Au, dovraga! To on čita ono što mi je Itan pisao na papir? Još zna i naopako da čita? I zar dovraga Itan to nije ponio sa sobom? U isto vrijeme smo i Harry i ja položili prste na papir, ja u pokušaju da ga uzmem, a Harry u pokušaju da me zaustavi. Zapravo u njegovom slučaju to nije bio pokušaj nego uspjeh.
„Ko je to pisao?", upitao me je naginjući se ka mene, a ja sam zakolutala očima več osjećajući mint i narandžu.
„Itan ali kao da je bitno?"
„Mhm...", ponovo oblizuje usne. Mora da mu se suše od nervoze mada ne znam što bi bio nerovzan. Ko zna šta mu se po glavi sve isprevrtalo od danas kad smo se posljednji put vidjeli.
„A jesi li ti rekla svom udvaraču kako voliš da povlačiš istu tu moju kosu dok te ljubim i dodirujem ti dupe?"
Zinula sam na njegovo pitanje i progutala ogromnu ali baš ogromnu knedlu. Ponovo se gubim.
„Itan mi nije udvarač."
Napravila sam grimasu, a Harry je još više primakao lice mom.
„To je sve što imaš da odgovoriš na moje pitanje?"
Nakrivio je glavu, a ja sam zakolutala očima iako mi se više ni to ne radi. Želim da učinim ili uradim nešto efikasnije ali mi ne ide dovraga. Harry je večeras posebno privlačan.
„Šta još hoćeš?"
„Želim da mi kažeš šta želiš u ovom trenutku.", rekao je to sasvim tiho vrteći se sa svojim usnama ispred mojih ali ih opet svaki put zaobilazeći. Šta želim?
„Žvake su od borovnice."
Obrve su mu se ponovo skupile dok je prelazio pogledom preko onog papira.
„Zašto ti je ovo kog vraga napisao?"
„Pa pitala sam ga.", odgovorila sam praveći se iziritirana, a zapravo i jesam bila ali...ne znam tačno čime. Harry se na trenutak nasmiješio prije nego što je pogledao prema meni.
„Zašto bi ga to pitala?", glas mu je toliko hladan da sam se na trenutak naježila.
„Pa zanimalo me."
Pogled mi je odmah pao na njegove usne kojima je baš pravio neobične pokrete vjerovatno žvaćući žvaku.
„Hm...", promrmljao je značajno me gledajući. Mislim da je počeo da moje pitanje povezuje sa svojim omiljenim žvakama.
„Recite mi još nešto gospođice Ottis..."
Strah me da pitam šta. Harry zapravo nije ni čekao da postavim to pitanje nego mi se još više unio u lice usput prstima uvrćući moju kosu.
„Sviđa li vam se Tush?"
Pitanje zvuči i previše prisno i grubo.
„Tash.", ispravila sam ga, a on je zakolutao očima jako zagrizavši dojnju usnu i čekajući moj odgovor.
„Ne tiče te se.", odbrusila sam mu i krenula da ustanem ali mu je ruka isto gtrenutka poletjela na moje rame i vratila me u stari položaj.
„Jesam li ikada spomenuo da je zabranjeno uvođenje nekoga u igru?"
O Bože...
„Itan nije igra! I ja za njega nisam igra! Za razliku od tebe s njim mogu da razgovaram i o normalnim stvarima, a ne šiframa koje samo ti razumiješ!", zaderala sam mu se u facu, a njegovo disanje je postalo vidljivo otežano. Sada njegov dah suzbija moj i jedva da mogu disati.
„A znači tako...", rekao je to kroz zube, a ja sam na trenutak zažmurila. Šta me ovo večeras snađe?
„Tako.", sarkastično sam ponovila njegovu posljednju riječ i zapitala se šta sad da radim. Zagledao se u moje usne dok je onom rukom sa mog ramena sada prelazio preko kože mog vrata. O nečemu razmišlja. O nečemu veoma ozbiljnom.
„Dakle, ne želiš da za mene budeš samo igra?"
Napokon je podigao pogled na moj i u zadubljenim trenutcima jasno sam mogla da vidim svoj odraz u njegovim tamnim zjenicama. Opet ne znam šta da mu odgovorim. Normalno da ne želim ali šta će se desiti ako mu to kažem?
„Onda mi budi djevojka, Ro.", odlučno je to izgovorio, a ja sam jasno mogla da vidim kako mu se adamova jabučica oštro kreće po grlu. Molim?