Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 48. deo

~ Osmeh smrti ~
●48.deo●
✦Adrian✦
"Filip se sa nekom spetljao i nastao je haos sa Ninom."
Čitam iznova i iznova Sofijinu poruku i svaki naredni put se još više začudim. Mada to i nije tako nemoguće, Filip ide od devojke do devojke kao pčela sa cveta na cvet. Ali zašto je dovraga otišao kod Nine posle toga?! Ni jedno ni drugo nam nisu rekli šta se prošle noći desilo u Nininoj sobi. Mada možemo i da pogodimo sigurno.
Bacim telefon na kauč i nervozno izdahnem, a zatim začujem kvaku na ulaznim vratima. Kako ću ga prebiti! Već sa vrata se osećao na dim nargile i nekoliko pomešanih parfema.
Zapadne mi za oko taj crveni trag na njegovoj kragni i sada shvatim Ninin izliv besa.
Stavim ruke na bokove i ljuto ga pogledam dok se pomalo tetura dok nije podigao pogled i susreo se sa mojim.
A: Šta to radiš budalo?
F: Šta je tebi sad?
Još se i lud pravi. A i obraz mu je crven.
A: Vidim da je Ninina ruka završila na tvom obrazu. Pitam se zašto?
Prevrne očima što me još više iziritira, te ga grubo uhvatim za kragnu i privučem bliže sebi.
A: Što si onda dođavola otišao kod nje kad si znao da će primetiti?! Bukvalno se na kilometar osećaš na jeftini parfem!
F: Otišao sam kod nje jer mi je stalo! Jebeno mi je stalo!
Ljuti izraz mog lica je odjednom smekšao. Stalo mu je a druge devojke iskorišćava?
F: Nisam ni kao čovek dovršio posao jer mi se ta zgadila. Zato sam samo otišao kod nje!
Hteo sam da popustim stisak jer je to što mu je na duši izašlo na videlo. Ali nisam mogao.
A: Nikad se nećeš opametiti zar ne? Imaš 20 godina, šta izigravaš napaljenog klinca više?!
F: A dosta bre!
Skloni mi besno ruke i isto tako me i pogleda.
F: Očekuješ da budem savršen? Da budem kao ti?! Ja to ne želim i NEĆU da budem!
Posebno naglasi to "neću" i pođe ga svojoj sobi, ali ga ja uhvatim za lakat i zaustavim.
A: Nisi dete da moram da te kontrolišem, ali obuzdaj svoje potrebe više! Ona je bolesna, sad si joj samo pogoršao stanje.
F: Nisi mi ti otac!
Gurne me iz sve snage, zateturam se unazad i leđima udarim u staklenu vitrinu iza sebe.
Po vratu i glavi su mi padali komadi stakla i pravili mi sitne ogrebotine, dok me je nešto na leđima peklo.
Padnem na pod među svim onim delovima stakla i pogledam u njegovo razočarano lice. Povređen je jako. Boli ga i više nego mene sad.
A: Šta radiš to...?
Upitam tiho zbog peckanja na leđima stezajući vilicu snažno. Bez reči se ponovo okrenuo i izašao iz stana. Dohvatim se drugom rukom i opipam leđa, te na prstima ugledam svoju krv.
Sad mi to radiš Filipe kad treba na put da idem!
Zazvoni mi telefon, te se nekako dovučem do kauča. Leva ruka mi se polako oduzima, nemoguće da je samo od ogrebotine. Nisam ni odgovorio Sofiji, zato me i zove.
A: Halo..?
S: Šta ti je sa glasom?
A: Krvarim...