Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 90. deo

~ Osmeh smrti ~
●90.deo●
✦Nina✦
Nakon samo par minuta otkad se čuo odlazak Filipovog auta, čulo se kucanje na vratima. Umorno izdahnem pa se pridignem sa sofe i dođem do vrata.
N: Šta si zaboravio...?
Prekinem sa pitanjem kada na vratima ne ugledam Filipa već Leona. Krv mi se sledi u žilama gledajući u njegove pogane oči.
L: Ninice.
Uplašeno i brzo zatvorim vrata, ali on bude brži pa spreči to postavljajući svoju nogu. Srce mi je prebrzo lupalo jer sam sada sama i bespomoćna.
L: Tako se gosti ne dočekuju Ninice.
N: Šta hoćeš..?!
Kroz ubrzano disanje ga upitam uplašeno se hvatajući za stomak.
L: Lepo ti stoji trudnoća. Dragi te je napumpao pa ostavio, ha? Još mu nisam zaboravio onaj udarac u vilicu.
N: Pusti me da živim, šta hoćeš od mene više?!
Unazad krenem ka kuhinji ne znajući šta da radim, u glavi mi je haos i strah. Bojim se za sebe, bojim se i za bebu. Ne smem da imam ni najmanji stres, a preda mnom stoji izvor i razlog moje bolesti i stresa.
L: Moram da ti vratim, a i da završim svoj posao takođe.
Podmuklost na njegovom licu se videla izdaleka, pa sam brže-bolje ščepala nož sa kuhinjske ploče i nasrnula na njega, ali nisam uspela. Nisam ni razmišljala, samo sam ga želela van svog života, makar to značilo i da postanem ubica.
Uhvatio me je čvrsto za zglob ruke tako da mi je ispao nož na pod, a onda me je krvnički pogledao.
L: Nije ti ovo trebalo Ninice.
Suze su mi iz oba oka krenule jer sada nema nikoga da me zaštiti. Odjednom, bolno je uzdahnuo i pogledao me pa se srušio ispred mene. Ubrzano disajući sam ga gledala na podu i primetila krvavu ranu na leđima. Sklonim ruke sa stomaka koje se nenormalno tresu, pa polako podignem pogled i ugledam Ivanu. Moju majku, kako drži krvav nož. I ona ga je uplašeno gledala mrtvog, pa je tek posle par trenutaka pogledala u mene. Ni reč nismo progovorile, te se ja trgnem i brzo pozovem Filipa.
F: Hej malena..
N: Filipe...
Uplakanim glasom se javim što je njemu ovih dana bilo dovoljno da se prepadne na smrt.
F: Šta je bilo..?!
N: Brzo dođi... Leon...
F: ŠTA TI JE URADIO?!
N: M-Mrtav je... Brzo dođi...
Samo mi je prekinuo vezu, a ja počnem da plačem pridržavajući se jednom rukom za kuhinjsku ploču, a drugom rukom za stomak.
Pogledam ponovo u Ivanu suznim očima, pa ona ispusti krvav nož na pod.
N: Kako si znala...?
I: Pozovi policiju.
Potpuno je ignorisala moje pitanje, te ja nakon par sekundi zbunjenosti uradim kako je tražila, a u međuvremenu je Filip stigao i uleteo u kuhinju.
Na trenutak je pogledao u Ivanu pa u nož, a zatim i u mrtvog Leona. Preplašen je možda isto kao i ja. Brzo se trgnuo i dotrčao do mene hvatajući me istog trena za lice i privlačeći me što bliže sebi.
F: Sigurno ti ništa nije uradio, malena moja..?
Uspem jedino da odmahnem glavom, pa ga čvrsto zagrlim i dalje plačući dok je on milovao moj stomak tražeći utehu.
Policija je došla za nekih 10-ak minuta, a Filip se nije odvojio od mene ni na sekundu. Leonovo telo, kao i nož, su spakovali, a Ivana je sama pružila ruke da joj stave lisice.
Blago je prešla pogledom preko mene, a zatim je pogledala prodorno u Filipa.
I: Čuvaj je po svaku cenu.
Zbunjeno smo je i Filip i ja pogledali pre nego što su je izveli iz kuće.
Xx: Trebaće nam vaše izjave. Možete li?
F: Malena..? Ako ne možeš danas...
N: Mogu, dobro sam.
Xx: Pođite za nama.