Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 50. deo

~ Osmeh smrti ~
●50.deo●
✻JUTRO✻
✦Sofija✦
Prstima nežno i blago prolazim kroz Adrianovu kosu ispravljajući male kratke pramenove. Nikad tako dečačkog a istovremeno i primamljivog muškarca nisam videla. Pređem kažiprstom iz njegove kose do kraja njegove brade prateći oštre crte njegove vilice, a zatim vratim ruku u njegovu kosu.
S: Hoćeš li ti ustati više? Gladna sam..
Prošaputam tiho, ali on samo zarije glavu u jastuk još dublje negodovajući.
S: Adriane, ustaj bre..!
Osmehne se i dalje držeći glavu zarivenu u jastuk.
S: Ako te nema za 10 minuta, ne dam ti doručak.
A: Mhm...
Promrmlja sanjivo, te ja ustanem i izađem iz sobe.
S: Gori je od bebe...
Izgovorim tiho prisećajući se njegovog uspavanog ponašanja, a zatim ugledam Filipa u dnevnoj sobi.
Na malom stočiću je imao čašu viskija, ali jop uvek netaknutog, a kosu joj non stop mrsio rukama.
Priđem mu tiho i postavim ruku na njegovo rame na šta se trgne i prestrašeno me pogleda.
S: Dobro si?
Odmahne glavom i sagne je, a ja ga čvršće stegnem za rame.
F: Jel mu dobro..?
S: Biće.
F: Od pića je...
S: Ne govori to meni, već njemu.
Prekinem ga, te sklonim ruku sa njega i izdahnem.
S: Uđi kod njega, razumeće on.
Pokažem mu pogledom ka Adrianovoj sobi i produžim ka kuhinji iza barskog stola.
Posle par trenutaka nervozno ustane i krene ka Adrianu, a ja ga iznenađeno zaustavim.
S: Nina je ostala bez advokata. Ostaće i bez firme.
Izgovorim u jednom dahu loše vesti. Iako sam tešila Ninu kako će sve biti u redu, bez jako dobrog advokata ostaće bez ičega.
Pogledao me je gutajući knedlu brige u grlu, te bez reči produži ka vratima lagano ih otvarajući.
✦Filip✦
Pomalo drhtavim rukama otvorim vrata Adrianove sobe i ugledam ga kako bez majice sedi na krevetu i trlja oči. Rame mu je bilo u zavoju i već me je taj prizor još više pogodio. Ja sam kriv za taj zavoj sad.
A: Sofija, gde mi je majica?
F: Prljava je...
Gotovo puklim glasom progovorim i tada se susretnem sa njegovim začuđenim pogledom.
F: Ja... meni je...
A: Da Filipe?
Prekorno me prekine i blago skupljenim obrvama me pogleda.
Zanemim odjednom jer znam da sam gadno zabrljao a opet nemam snagu da izgovorim jebenu jednu reč da se izvinim.
Skrenem pogled na kratko i namrštim se nervozno lupkajući prstima po zatvorenim vratima.
Ustane i krene ga vratima da izađe ni ne gledajući u mene, ali ja progovorim konačno.
F: Izvini. U trenutku nisam bio svoj i vidi šta sam napravio. Sve sam ja započeo i sve sam zajebao.
A: Šta se desilo u klubu? Opet si se sa nekom spetljao iz dosade?
F: Nisam se spetljao. Ustvari... ne znam ni kako se to naziva više.
A: Jasno mi je, ispraznio si se.
Gorko se namrštim i klimnem glavom.
A: Dođe mi da izubijam kao kad smo bili klinci, života mi.
Osmehne mi se blago, te se i ja osmehnem isto sa malim olakšanjem.
A: Kad si postao tako jak da mene oboriš?
F: Ćuti, već se grozno osećam zbog te rane..
A: Onda ćeš kaznu istrpeti.
Jao ne. Kakva sad kazna zaboga? Mada sam i zaslužio..
A: Ima da mi sređuješ ranu. Mora do sledeće nedelje da nestane jer putujem.
F: Joj prepade me..
Izdahnem, te me on udari po leđima. Uzvratim mu udarcem takođe ali on jaukne.
A: Filipe bre, ne u ranu!
F: Izvini!