Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 76. deo

~ Osmeh smrti ~
●76.deo●
✻NAKON PAR DANA✻
✦Nina✦
N: Meni ovo opet ružno izgleda..!
Sto puta sam se u krug okrenula ispred ogledala i sve više mi se venčanica činila ružnijom na meni.
S: Nina. Veruj mi, ova ti je najbolje stajala i i dalje ti najbolje stoji. Vidi kako si lepa!
Uhvatila me je polako za ruku i još jednom okrenula da se ovaj put kraj moje venčanice podigao i zavrteo zajedno sa mnom. Preko mog trudničkog stomaka venčanica se jako zategla, ali me uopšte nije stezala. Filip je uvek predlagao komforniju odeću zbog vrućine, a ja bih se uvek mučila da uđem u neku tesnu garderobu. Na kraju sam od toga odustala jer nije bilo nikakve šanse da u sedmom mesecu trudnoće uđem u uske farmerke.
N: Biću ružna Filipu!
Razočarano skupim obrve i sklopim oči jer bi mi suze potekle, pa Sofija, za divno čudo, viknu na mene.
S: Ni slučajno da si plakala! Prvo ćeš frizuru upropastiti, pa šminku pa će šminka upropastiti belu venčanicu! Nemoj slučajno da je krenula jedna jedina suza!
Nju sam najviše nervirala ovih dana jer je sve moralo u žurbi da se završi.
Ohladim se malo rukama pa se opet pogledam u ogledalo. Sada mi ništa nije bilo ružno, ali mi je nešto falilo.
N: Nešto fali...
Dok sam to rekla više za sebe, baš tada je u moju sobu za spremanje ušla mlada devojka u rukama noseći ogroman buket crvenih ruža.
Xx: Ovo je za mladu.
Sofija ih je prvo zbunjeno uzela pa se okrenula ka meni.
S: Rekla sam da obezbede roze ruže, a ne crvene!
Xx: Gospodin Filip je tako zahtevao.
Reče joj ta devojka pa izađe napolje, a ja priđem Sofiji i uzmem buket u ruke.
Ipak je želeo da mi sve bude u mom stilu.
S: A kako se niste podnosili na početku, ja ne mogu da verujem...
Osmehnem se spuštajući pogled, pa pomirišem ruže. Tako divan miris imaju, a oseća se i Filipov parfem na njima. Kako li on sad izgleda?
S: Treba da krenemo..
Pogledam je dok su joj se malene suze skupljale u očima, pa je zagrlim. Koliko god je to čvršće moglo od mog stomaka.
N: Rekla si da nema plakanja.
S: Ćuti..!
Nasmejemo se kroz suze obe, pa se nakon par minuta odmaknemo.
Uzmem buket ruža i nasmejano krenem ka vratima, pa naglo zastanem. Tek tada sam se setila da fali još nešto..
N: Sofija! Pa ko će mene ispratiti do Filipa?! Oca nemam, a ni majku... Pa šta ja sad da radim?!
S: Hajde polako.
Samo mi se nasmejala dok sam ja, po njenom mišljenju, bezrazložno paničila. Otvorila mi je vrata, a na njima je čekao Adrian, skockan kompletno u sivo i otmeno odelo.
N: Adriane?
A: Izvolite gospođice, ja ću Vas odvesti do Vaše jače polovine.
Nasmejem se glasno, pa prihvatim njegovu ruku koju mi je pružio i zajedno sa njim krenem niz dugačak hodnik.
Venčanica se vukla za mnom po podu, a ja sam zadovoljno, ali i drhtavo, koračala ka oltaru. Mogla sam osetiti jezu na golim ramenima kako sam sve bliža oltaru bila.
Iz hodnika smo ušli u pomalo stariju, ali lepo ukrašenu dvoranu gde su na stolicama sedeli ljudi iz moje, nekadašnje, firme. Ne baš svi, ali oni koji su bili non stop uz mene. Kada su me ugledali svi su ustali, a to je bio znak za Filipa da sam stigla.
Zaprepašćeno, tačnije zadivljeno me je gledao sa blago razdvojenim usnama. Da nije bilo matičara pored njega, a i ostalih ljudi verovatno bi mu vilica bila već na podu.
Plavo odelo ispod kojeg se nazirala bela košulja ga je činila još mlađim, ali i otmenijim. Lepše odelo ni ja nisam mogla da odaberem.
A: Brate.
Adrian mu se tiho obrati i pruži moju ruku ka njegovoj. Zbunio se u trenutku, pa ju je isto tako zbunjeno i uzeo što je čak i matičara na trenutak nasmejalo.
Stanem tačno ispred njega gledajući ga, pa mu brzo i gotovo neprimetno pređem preko brade mazeći ga a ujedno mu i zatvarajući usta. Adrian ga je sa smeškom posmatrao iza njegovih leđa, što je verovatno i Sofija radila iza mojih.
Matičar: Možemo li početi?