Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 115. deo

~ Osmeh smrti ~
●115.deo●
✻VEČE✻
✦Sofija✦
S: Filip ti je poručio da nisi normalan, sad sam se čula sa njima.
Spustim telefon pored kreveta na stočić, pa uzmem šolju čaja iz Adrianove ruke.
A: Mnogo mi je on pametan.
Kroz izdah mi odgovori pa legne pored mene na više jastuka i približi me ka sebi. Čula sam njegove smirene otkucaje srca i čudila sam se kako je tako staložen i miran nakon što je ubio Karla.
S: Adriane..
A: Hm?
S: Hoćeš li mi ispričati?
A: Šta?
Odaljim se malo od njega, pa ga neugodno pogledam. Očito je izbegavao odgovor.
S: Sve. Šta se sve desilo dok sam ja bila u zatvoru, kad si isplanirao sve i kako si uradio... to.
A: Ne treba nam to večeras.
S: Molim te. Hajde da zatvorimo tu temu večeras i nikad je više ne otvorimo.
Pogledao me je nervozno razmišljajući da li da mi kaže ili ne, pa je samo uzdahnuo.
A: Završila si odmah u zatvoru jer je Tim pogurao sve. Filip i ja smo ga prebili pa je on povukao sve te tužbe.
U jednom dahu je izgovorio te dve rečenice koje mene ostave bez teksta. Saznao je tako brzo šta se meni desilo i Tima je istukao...
A: Saznao sam da te Karlo nije tužio i da ćeš izaći iz zatvora ali nisam znao zašto nije nipta poduzeo. Bio sam siguran da ima neki plan, zato sam rešio da uzmem stvar u svoje ruke. Kupio sam otrov i sve isplanirao: kako i kad da uđem u bolnicu, sve sam isplanirao. Nina i Filip nisu znali ništa.
Zastao je na trenutak, pa sam se ja ubacila.
S: Zašto nije podneo tužbu protiv mene?
A: Rekao je da je za tebe zatvor premala kazna...
Stegnuo je ruku u pesnicu i zagrizao ju je zubima čvrsto stezajući oči. Suzdržavao se silno ispred mene da ne pukne od besa, a ja i dalje nemam šta da kažem..
S: Šta je još rekao?
A: Saznao sam i zašto te je tako malo unakazio...
Sam je prekinuo da priča shvatajući da je to možda trebalo da prećuti, ali mene to još više zainteresuje pa se okrenem ka njemu.
S: Zašto je to uradio?
A: Sofija dosta je, ionako ga nema više.
S: Reci mi..!
Viknem molećivo dok mi se dlanovi znoje i šolja čaja mi klizi u rukama.
A: Rekao je da... nisi zaslužila ni da te pogleda jer si odvratna..!
Kroz izdah je viknuo te udario pesnicom u dušek kreveta, a ja samo spustim glavu i pogled. U trenutku su mi se vratile slike te noći, kako sam se gadno osećala i kako sam mislila da neću moći da podnesem ako me Adrian tako unakaženu odbaci. A onda se desilo potpuno suprotno - svaki Adrianov dodir se urezao u moju kožu i time je sve ono loše prestalo. A tada smo bili samo željni jedno drugog, željni smo bili da se uvučemo pod jorgan i da osetimo jedno drugo, da isključimo mozak a da uključimo naša srca. Tada smo i stvorili ovo malo biće koje sada raste u meni.
Neprimetno postavim ruku na stomak i zaplačem tiho, pa Adrian kolenima dođe do mene i brzo mi podigne glavu.
A: Lepo sam ti rekao da ti ne pričam o tome. Vidi sad plačeš zbog njega i njegovih glupih i netačnih reči!
S: Ne plačem zbog njega.
Obrišem suze rukom dok me on zbunjeno gleda držeći me za ramena.
S: Te noći kad si me našao i kad smo bili zajedno si mi pokazao da su te njegove reči laž i da ništa ne znače. Skroz si potukao njegove reči..
Sa osmehom olakšanja me je čvrsto zagrlio, ali se odmah žustro izmakao.
A: Jao!
S: Šta je..?!
A: Čaj..!
Zbunjeno pogledam u šolju čaja koja je sada već prevrnuta na krevetu a zatim vidim da je i njegova majica mokra. Odgegao se brzo do kupatila skidajući je, a ja sam ga zabrinuto i sa smeškom gledala sa kreveta.
A: Dobro sam..!
Viknuo je iz kupatila, a zatim mi se ubrzo pridružio u sobi. Privučem ga sebi u poljubac pa počistimo čaj koji smo prosuli.
A: Hajde što pre da se venčamo.
S: Što pre?
A: Već sledećeg meseca.
Trepnem par puta u čudu, pa sednem na krevet.
S: Ljubavi, nećemo stići sve..
A: Hoćemo sve, samo mi kaži pristaješ li..!
Izdahnem kroz osmeh i klimnem glavom pa se on baci na krevet obarajući i mene blago.
A: Sve će biti savršeno za nas...