Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 110. deo

~ Osmeh smrti ~
●110.deo●
✦Sofija✦
U jednom danu sam upucala osobu koju iz dna duše mrzim i odmah sam osuđena i poslata u zatvor, a danas saznajem da je ta ista osoba preživela napad. Kako je moguće da se izvukao kada sam ga upucala pravo u srce? Da li sam promašila baš toliko? Šta će biti sa mnom ako je on preživeo..?
Sva moguća pitanja mi se vrzmaju po glavi, a jedan ujutru je. Od svih tih pitanja i misli ne mogu da sklopim oči. Čak mi ni neudoban tanki dušek na metalnom krevetu u ćeliji nije smetao, smetale su mi moje misli.
Xx: Ne spavaš?
Trgne me ženski dubok glas dok sam zagledana bila u mračno nebo.
S: Ne mogu, misli mi ne napuštaju glavu.
Xx: Nije lako ubiti čoveka. A još je teže kada taj čovek preživi.
S: Ne znam šta će biti sa mnom. Šta će biti sa mojom porodicom...
Umorno izdahnem i protrljam lice te zabrinuto skupim obrve.
S: Neću izaći odavde, zar ne?
Xx: Nisi ga ubila, možda i ranije izađeš.
Odgovori mi, pa se okrene na drugu stranu i zaspa. Lako je tebi, šta ću ja da radim..? Ako se Karlo izvukao možda i puste iz zatvora. Ali šta ako Karlo povredi Adriana..? Ne bih to podnela, a želim samo da živim mirno sa Adrianom, ništa više. Želim samo da se uvučem u njegov čvrsti i siguran zagrljaj i da me ujutru budi miris njegove kože.
Osmehnem se ježeći se, kao da sam osetila njegov dodir između ovih mračnih zidova, te otvorim oči. Nije ga bilo, samo metalni kreveti na spratove u kojima su druge zatvorenice čvrsto spavale.
Nema ga pored mene, ali je u mislima sa mnom. I to mi je dovoljno sada..
✦Adrian✦
Ponovo sav obučen u crno izađem iz kuće u mrkli mrak, pa sednem na motor i zaputim se ka šumi gde sam pronašao Sofiju. Ne izlazi mi iz glave, a znam da ni ja njoj ne izlazim iz glave. Tako smo povezani da i dalje mogu da osetim njene ruke oko sebe dok motorom vozim kroz mračne ulice sve dok ne stignem do mesta gde treba da čekam.
Skinem kacigu sa glave pa se naslonim na motor prekrštajući ruke, te navučem kapuljaču na glavu kako bih što više prekrio lice. Na tren su mi kroz glavu prošli trenuci one noći kad sam je onako povređenu i golu vozio na motoru vadeći je iz tog crnog pakla.
Xx: Stigao si pre.
Iza mene se začu muški i mlađi glas, pa se okrenem i ugledam bradatog momka sa crnom kapuljačom.
Xx: Mogu li znati sa kim poslujem?
A: Ne treba ti ime. Imaš li šta sam ti tražio?
Iz džepa izvuče platnenu vrećicu, pa ga ja pogledam da vidim da li će me preći.
Xx: Imaš li novac?
A: Da.
Xx: Daj.
A: Prvo robu da vidim.
Nevoljno mi je pružio vrećicu pa zavirim unutra. Čim sam se uverio da je unutra ono što sam tražio, dao sam mu novac iz svoje jakne.
A: Da ti nije palo na pamet...
Xx: Ne poznajem te.
Prekinuo me je i time me razuverio da me neće odati nikome, pa se okrenuo i nestao u mraku.