Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 98. deo

~ Osmeh smrti ~
●98.deo●
✦Adrian✦
Glasno je viknuo na nju i gurnuo je na zemlju na šta počnem ubrzano da dišem. Da mi je sada pištolj tu lako bih ja, ali sam ga ostavio u našoj kućici na jezeru, samo da ne bih ponovo došao u iskušenje da napustim ovaj svet.
Bože, kakvu grešku sam mogao da napravim da sam onaj dan povukao okidač!
Vrisnula je kad je pala na zemlju, ali ju je on opet brzo podigao i povukao ka kući.
K: Pokazaću ti ja sad!
Odveo ju je unutra a meni se haos u glavi povećavao svake sekunde. Tako dobro se skrivao iz svoje maske, da sve do danas nisam ni pomislio da on stoji iza svega ovoga. Da sam samo ranije shvatio, spasio bih Sofiju!
Čekaj, šta ja pričam? Pa živa je, mogu i sad.
Protresem ruke i tada se živ sledim. Pucanj. Prokleti pucanj se začuo..! Stresem se dok i dalje nepomično stojim iza ćoška, pa se trgnem konačno i krenem oko kuće ponovo da obilazim. Ako ne nađem neki drugi ulaz, moraću na glavna vrata iako je Karlo unutra.
Na samom dnu jednog zida su bile naslonjene stare daske, pa se savijem i počnem tiho da dozivam Sofiju.
A: Sofija...?
Ništa se nije čulo, ni maleni zvuk. Šta ako sam zakasnio, šta ako je sada zateknem sa metkom posred čela..?
A: Sofija...?
Ponovim, pa uhvatim te daske i sklonim ih što mi da pogled na maleni prozor, verovatno od podruma. Nije bilo nikakvog stakla na prozoru, pa ugledam njeno lice svo od plača kako gleda pravo u mene.
A: Sofija..!
S: Adriane...?
Iznenadila se mojom pojavom, a ja slučajno ugledam Deu u njenom krilu. Ona je... mrtva?
A: Ljubavi... živa si...
Promuklo izgovorim pa se osmehnem što i ona uradi. Bože, ispred mene je posle više od mesec dana!
A: Daj mi ruku, vodim te odavde!
S: Ali Dea...
A: Ljubavi, nemamo vremena..! Idemo!
Ustala je i nekako sam uspeo da je izvučem kroz taj visoki prozor. Želeo sam da je zagrlim i da je izljubim, ali sam morao odmah da je odvedem što dalje od tog mesta.
Brzo sam je uhvatio za ruku, pa smo potrčali ka motoru kog sam sakrio iza nekog drveća. Bila je samo u štiklama i tankom tamnom vešu, pa smo se pogledali kad sam joj dodao kacigu.
A: Još uvek se sećaš naše vožnje?
S: Svakog dana se sećam.
Osmehne se i namesti sama sebi kacigu, pa oboje sednemo na motor. Ubrzo smo se dosta udaljili od te stare kuće, počela je i kiša, a ja sam se bojao za nju jer je gotovo gola. Biće joj hladno, ali bar će biti živa. Ali gde ćemo? Karlo će ubrzo provaliti da je Sofija pobegla. Ako odemo u naš stan može on da nam dođe. Gde ćemo...?
Zaustavim se sa strane uskog blatnjavog puta i ugasim motor, te siđem sa njega ujedno uzimajući Sofiju u naručje.
S: Zašto si stao? Naći će nas!
A: Ne mogu više...
Skinem joj kacigu pa nam gladno spojim usne dok kiša pljušti po nama. Nisam mogao ni metar dalje da vozim dok je nisam osetio.
Odmaknem se samo na tren od nje i pogledam u nežne oči dok nam sa usana kaplje kiša.
S: I dalje su samo tvoje usne...
Osetim suze kako nadolaze, pa je uzmem u naručje i najčvršće zagrlim. Imati je ponovo u naručju je trenutno najbolja i najlepša stvar koja je mogla da mi se desi.
Sednemo na motor, te nastavimo dalje, ali ne do našeg stana već do našeg mesta na jezeru. Onde gde samo još ona nedostaje.
Kada sam stao ispred dvorišta, sama je sišla sa motora i krenula ka kući. Išao sam za njom i otključao joj vrata, te zajedno uđemo unutra.
Razgledala je svaki ćošak oduševljeno, pa je premoreno sela na sofu. Čučnem ispred nje i uhvatim je za kolena, ali me ona odgurne.
A: Šta..?
S: Nemoj, prljava sam!
A: Ljubavi, o čemu pričaš?
Skupila se u loptu na sofi pa pusti suze.
S: Prisilio me je... na prostituciju...