Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 74. deo

~ Osmeh smrti ~
●74.deo●
✻NAKON MESEC DANA✻
✦Nina✦
Čini mi se da ništa ne može biti savršenije od ovoga: Filip je prešao da živi kod mene, dok Sofija boravi kod Adriana. A Filip..pa, teško se prilagodio na boju njegove, tačnije naše sobe sada. Svako jutro bi počeo da kuka kako mu crvena boja bode oči i da ga više ta boja razbudi od jutarnjeg sunca.
Svako jutro bi me to istinski nasmejalo i to mi je obećavalo početak dobrog dana.
F: Kad ćemo okrečiti sobu? Nedostaje mi moja zelena boja.
N: Nema menjanja, crvena je moja boja i predstavlja mene.
F: Ma nemoj..? A šta tačno predstavlja crvena boja?
N: Predstavlja snagu i moć, ali i strast i ljubav.
F: A zato si ti tako strastvena..!
Zavuče ruku pod čaršav i nađe zadnjicu pa me pljesne a ja ciknem.
N: Filipe, zgromiću te!
Uzmem jastuk da bacim na njega, ali on je već za tren ustao i navukao trenerku.
Osmehujući mi se izađe iz sobe, pa opet zaronim glavu u jastuk. Kako me nervira, čas bih ga ljubila, čas bih ga ubila!
F: I pržena jaja su stigla! Ovaj put nisu zagorela.
Vratio se u sobu posle desetak minuta noseći poslužavnik u rukama, pa me je razbudio. U proteklih mesec dana smo sigurno jedno 20 jaja bacili jer bi mu svaki put zagorelo jelo.
Sklopim oči uživajući u zalogaju pa se osmehnem zadovoljno.
F: Dobro je?
N: Odlično je!
Poljubim ga na kratko, a on napući usne tužno.
F: Zašto tako kratko?
N: Bebi treba hrana.
F: Ili tebi treba hrana?
Pogledom ga prostrelim pa nastavim sa doručkom.
N: Smislila sam nešto, ovu sobu preko puta nas ćemo isprazniti i renovirati za bebinu sobu. Pošto je ta soba ustvari veliki garderober, sve te stvari ćemo prebaciti u sobu gde je Sofija bila.
F: A što ne bi beba bila kod nas u sobi?
N: Beba mora svoj mir da ima, a ti si mnogo nemiran.
Ispod oka ga pogledam dajući mu znak na šta tačno mislim, pa on napokon klimnu glavom shvatajući o čemu pričam. Za ovih mesec dana sam morala da ga smirujem inače me ne bi ispuštao svake noći.
N: Već sledećeg meseca renoviramo?
F: Malena, to je prerano..
N: Hoću da sve bude spremno za malu devojčicu.
Nastavim da govorim punih usta jer sam ovih dana nezasita, samo jedem i ne prestajem, sreća pa ne povraćam više.
F: A šta ako bude dečak?
N: Biće devojčica.
F: Pa nije ti to lutrija..!
Ustane sa kreveta i skine trenerku koju je maločas obukao, a meni pogled ostane prilepljen za njegovu pozadinu, a bogami i za to ispred. Izgleda da mi proradili neki instinkti.
Zanosno gledam u njega i osećam kako mi se znoji čelo zajedno sa srcem koje se sve više ubrzava, ali ne trepćem i ne odvajam pogled.
F: Nina!
N: A?!
F: Malena, sviđa ti se šta vidiš?
Zacrvenim se blago, te sklonim žustro doručak iz svog krila i bacim se u njegovo naručje.
F: Ne pravi nagle pokrete, zaboga! Više ja znam o trudnoći nego ti.
N: Tako i treba.
F: Dakle, šta ćemo za bebinu sobu?
Prevrnem očima jer shvatim da je u pravu pa smoreno klimnem glavom.
N: Dobro, nećemo je krečiti dok ne saznamo pol.
F: Ajde ovako, par dana pred venčanje ćemo tražiti od doktora da nam kaže pol pa ćemo pred svima na venčanju reći koga očekujemo. Može?
Ushićeno klimnem glavom, a onda se zamislim.
N: Venčanje?
F: Bogami, ja te ženim. Ili milom ili silom.
Nasmejem se tako detinjasto pa ga iz sve snage poljubim.
F: Bože, ko bi rekao da ću tebe napadnu ovako da volim..!
N: A i ja tebe klinca ovako ludo da volim..!