Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 45. deo

~ Osmeh smrti ~
●45.deo●
✦Sofija✦
S: Hoćeš me spustiti sad?
A: Ne.
S: Adriane, nosiš me već pola sata. Gde ti je motor uopšte?
A: Na parkingu iza zgrade, kao i uvek.
S: Zašto me onda nosiš već treći krug oko zgrade..?!
Pomalo iznervirano i zadihano ga upitam, te me on spusti na zemlju ali ne skloni ruke sa mojih kukova.
A: Pa hoću da te nosim...
Izgovori gotovo kao neko kučence što meni razneži srce, te mu usnama dotaknem nos.
S: Gde je onaj snažni Adrian? Mnogo si smekšao.
Začuđeno podigne jednu obrvu, te skloni ruke sa mojih kukova i stavi ih u džepove. Prođe pored mene ne osvrćući se, te krene prema motoru.
S: A neee..!
Pritrčim mu ali on i dalje nije gledao u mene iako se smeškao.
Odmahnem glavom blesavo, te i ja stavim ruke u džepove i zajedno sa njim počnem da koračam.
Stignemo do njegovog motora i ja stanem sa strane kako bi se on prvi popeo, ali kada sam pogledala u njega pružio mi je ključeve.
S: A?
A: Ti voziš.
S: Ma kako da ne..!
Otpuhnem šaljivo ali on i dalje ne sklanja ključeve.
A: Šta bi ti falilo da naučiš?
S: Bojim se motora, i to što me ti voziš pa nisam sigurna..!
A: Sad ćeš ti voziti pa ćeš imati kontrolu.
Zatrese ključeve ispred mene i ja ih nesigurno uzmem u ruke. Popnem se na motor i drhtavim rukama stavim kacigu na glavu. Nisam ni stavila ključ u bravu a već se bojim.
Osetim da se Adrian popeo i seo iza mene pribijajući se što više uz mene. Ulivao mi je sigurnost.
A: Stavi ključ u bravu i okreni ga.
Uradim tako i u sekundi se začuje kako ceo motor bruji i vibrira.
Uplašeno vratim ruke k sebi, ali ih on uhvati i postavi na obe ručke.
A: Ne sklanjaj nikako ruke sa ručki. Desnom nogom polako daj gas, a kad treba da zakočiš u isto vreme stisni obe ručke.
Blago klimnem glavom i stisnem papučicu za gas na šta ceo motor zanese moje telo unazad.
S: Jebote!
Opsujem i brzo zakočim dok sam osećala kako mi se znoj sliva niz čelo.
A: Ni dva metra nisi prošla a već prva psovka. Ajde ponovo, samo laganije daj gas.
Progutam knedlu u grlu i ovog puta blago pritisnem papučicu gasa. Motor je opet zabrujao ali me nije cimnuo kao malopre. Išao je tako glatko po putu što meni izmami osmeh. Ispod kacige mi je ulazio vetar i osećala sam kako mi kosu zabacuje unazad ka Adrianu. Držeći ručke i kontrolisajući motor, trnci su prošli kroz moje prste sve do ramena.
Adrianove ruke su me držale oko struka dok sam polako vozila na krivini, te se ubrzo zaustavim i stanem pored puta.
Siđem sa motora i brzo skinem kacigu uzbuđeno skakutajući.
S: Jel dobro bilo?
A: Pa sad...
Zaustavim se sa skakutanjem i razočarano pogledam Adriana.
S: Šta sam pogrešila..?
A: Ništa, ali mi se ne sviđa jer si bolja od mene.
Razvučem osmeh i priđem mu ljubeći ga po licu nekontrolisano.
A: Obožavam ove poljupce...
Promrmlja tiho, te se odvojim od njega jedva.
S: Ukrašću ti motor.
A: Ne može, ovo je moj.
S: Onda ću kupiti i ja pa ćemo se trkati.
Nasmeje se gromoglasno, te se vratim na motor i stavim kacigu. Upalim ponovo motor i zaputimo se ka našem kraju.