Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 83. deo

~ Osmeh smrti ~
●83.deo●
✦Adrian✦
Nigde je nema, a svuda sam je tražio. Agencija, naše mesto na jezeru, nigde ni traga ni glasa od nje. Vrištao bih, ali ne mogu. Jecao bih, ali ne mogu. Gde si nestala ljubavi..?
Čučnem kraj zaleđenog jezera i počnem rukama nervozno da prelazim po licu. Gde da je tražim sad?
Ustanem i zabrinuto skupljenih obrva izdahnem duboko, pa se još jednom okrenem oko sebe. Začujem zvuk svog telefona pa ga uzmem hitro i radosno misleći da je Sofija, ali je to bio samo Filip.
A: Brate..?
N: Jesi li je našao negde?
Umesto Filipovog, začuo se Ninin uplakani glas što mene stavi u još goru poziciju. Kako trudnoj devojci da kažem da od njene sestre nema ni traga ni glasa?
A: Nisam Nina... Nigde je nema...
Njen maleni jecaj se začuo na mom telefonu, pa je izgleda Filip uzeo telefon u ruke.
F: Adriane brate.
A: Filipe, ne znam šta da radim...
Po prvi put je on bio smireniji i staloženiji od mene, a ja sam bio taj koji nije nalazio izlaz iz problema.
F: Idi ponovo do stana, možda se u međuvremenu vratila. Ako nije, pravo u policiju.
A: Neće je tražiti pre 24 sata od njenog nestanka.
F: Nema veze, idi u policiju.
A: Filipe, ne vredi...
F: Poslušaj me jednom u životu jebeno!
Viknuo je na mene i besno ali i sa pravom. Znao sam i ja da on ima pravo, ali sam bio previše uznemiren da sam sebi to priznam.
A: Dobro u pravu si.. Javiću se.
Prekinem žustro vezu pa se motorom odvezem ispred naše zgrade.
Brzo se popnem na drugi sprat i još brže uđem u stan, ali zateknem stan onakav kakav je i bio kad sam izašao.
Krenem peške njenim stopama ka agenciji pažljivo prateći sve oko sebe.
Dosta je vremena prošlo otkad je ona otišla i ima i tuđih tragova. Sve sam se više nervirao i brinuo jer idem pravo ka ćorsokaku sve dok se nešto nije zacrnilo u snegu.
Zbunjeno skupim obrve pa čučnem i zagledam se u tu malu crnu stvar. Razgrnem malo sneg rukama i ugledam Sofijin telefon sav smrskan u nekoliko delova.
Još više zabrinutim pogled se ocrtao na mom licu pa podignem glavu ka nebu. Zašto sada da je oduzmeš Bože..?!
Setim se Filipovih reči, pa se vratim na motor i pođem pravo ka policiji sa svim onim njenim polomljenim telefonom u džepu od jakne.
Užurbano i uzrujano uđem u stanicu i preko reda se proguram do glavnog policajca.
Ispričam mu šta se sve dogodilo od jutros koliko god razgovetno sam mogao, ali me je on po neki put zaustavljao i tražio da mu ponovim.
Iz džepa izvadim njen smrskan telefon i stavim na njegov sto.
Xx: Znate da ne možemo ništa pre 24 sata da uradimo?
A: Ja sam siguran u ovo što pričam, oteta je. O T E T A!
Xx: Razumem, ali vi ni nemate osobu na koju sumnjate. Može biti bilo ko.
A: I ja sad treba skrštenih ruku da sedim kući i da čekam uzaludno?!
Već besno ustanem sa stolice i počnem da galamim na njega. Bolje da sam za ovo vreme tražio Sofiju umesto njemu pričao bezveze.
Oblizao je usne pa nervozno prošetao očima po hodniku iza mene, te uzme njen telefon i odloži ga u svoju fioku.
Xx: Probaću nešto preko reda, vidim da ste previše vezani za nju.
Normalno da sam vezan kad mi je devojka zaboga..!
A: Molim Vas, što pre je nađite..!
Već sam ga gotovo na kolenima preklinjao, pre nego što sam izmoreno izašao iz stanice.