Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 112. deo

~ Osmeh smrti ~
●112.deo●
✻VEČE DVA DANA KASNIJE✻
✦Sofija✦
Izašla sam. Izašla sam a ja i dalje ne verujem da je to sve prošlo. Iako je Karlo i dalje živ, srećna sam što sam pored Adriana. Što napokon mogu u čvrstom, sigurnom i toplom zagrljaju da zaspim.
A: Jel ti hladno?
S: Nije..
Bili smo utopljeni pod jorganom, a i da nismo bilo bi nam toplo jer već dve noći spavamo zbijeni skroz jedno uz drugo.
A: A jel mojoj princezici hladno?
Prešao je rukom preko mog stomaka, te provučem prste kroz njegovu kosu.
S: Odakle ti to da je devojčica?
A: Ne znam, verovatno bi bilo lepše da imamo devojčicu. Da Kris pazi na mlađu sestru.
S: Bilo bi lepo, imaš pravo.
A: Imao sam pravo i one noći kad smo izgleda i stvorili to malo biće.
Poljubi mi stomak na kratko, pa se osmehnem.
S: Kako si znao da ću zatrudneti?
A: Ja sam stručnjak za to.
Ironično ga pogledam a on prasne u smeh da se ceo krevet zatrese od njega.
S: Dođi ovamo...
Povučem ga ka sebi i poljubimo se na kratko, te pređem rukama preko njegovih obraza i preko brade. Uvek bi mi trnci prošli kroz telo kad god bih mu dodirnula lice.
Spustio se do mog vrata i dalje me nežno ljubeći i time me polako uspavljujući.
S: Jel ovo sve stvarno? Jel stvarno sve prošlo..?
A: Jeste...
Kroz malene izdahe između poljubaca je prošaputao tako tiho i smireno, a ujedno i tako  zavodljivo da sam sve brige i misli u trenu zaboravila i usresredila se na njega.
✦Adrian✦
Možda i nije sve prošlo, a možda i jeste. Ali njoj to sigurno neću reći. Želim samo da je zaštitim od svega, pogotovo sad kad je trudna. Iako mi stalno govori da se oporavila, primetim je ponekad zagledanu negde u daljinu, priseća se šta joj se sve desilo.
A: Jesi li ti dobro?
Odmaknem se odjednom i niotkuda joj uputim to pitanje i dobijem njen zbunjeni pogled.
S: Odakle sad to..? Jesam.
A: Mislim da nikada nećeš moći to da zaboraviš..
Progutam knedlu u grlu jer ne mogu nikako da joj pomognem da sve to zaboravi.
S: Ljubavi.. Možda ne mogu odjednom da zaboravim to, možda ću se uvek setiti toga u nekom momentu, ali to ne znači da živim u tom sećanju. Znaš gde živim?
Odmahnem glavom razočarano izbegavajući da je pogledam u oči. Osećam se poraženo jer ne mogu da joj pomognem nimalo. Uhvatila me je za bradu i naterala me da je pogledam.
S: Živim sa tobom, pored tebe... sa tobom u meni.
Podignem obrve, pa se ona zamisli.
S: Mislim na dete, ali posle porođaja možeš i drugačije da budeš u meni...
A: Sofija bre..!
S: Šta..? Zar ne želiš da mi pomogneš da zaboravim to?
A: Pa želim, ali...
S: I rekao si da ćeš me uspavljivati i buditi poljupcima. Gde je to?
A: Pa krenuo sam, ali ti...
S: A ne! Ne svaljuj krivicu na trudnicu!
Zbunjeno je pogledam razdvojenih usana, pa ovog puta ona prasne u smeh. Uspela je za samo par sekundi da me ućutka.
A: Stvarno si...!
S: Šta sam?
Podrugljivo me upita masirajući mi gola ramena, te odmahnem glavom kratko.
A: Preslatka trudnica..