Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 9. deo

~ Osmeh smrti ~
●9.deo●
✦Adrian✦
Pogledom mu pokažem ka jednoj manjoj prostoriji kako bismo se sklonili od ljudi.
A: Objasni mi sad lepo šta si uradio.
F: A brate, šta sam uradio? Sama je kriva, nagla se prema meni i ispustio sam čašu.
A: Očekuješ da poverujem u to? Ti bi naleteo na bilo koju devojku i očekuješ da mislim da se ona nagla prema tebi?
F: A ti ne bi morao stalno da se ponašaš kao otac, nego kao stariji brat!
Povređuju me njegove reči iako je donekle u pravu. Ali isto tako mora neko da ga urazumi.
A: Možda bih se i ponašao da se ti ponašaš kao dečko od 20 godina! Pokušavam da te usmerim na pravi put, a ti se izmotavaš!
Ovo je prvi put da ovako vičem na njega i sve više me to boli. Namrštio se, te ja izađem i nabacim neki lažni osmeh zbog gostiju. Kako će ova noć proći, nisam siguran.
Okrenem se i ugledam Filipa kako popravlja sako. Iako je mlađi pet godina od mene, iste smo visine.
Upitno podignem obrve gledajući ga, te se naposletku on osmehnu.
F: Ovo je tvoje veče, tvoja prva proslava, nećemo je kvariti.
Osmehnem se kad me potapša po ramenu.
A: Ludaku...
✦Sofija✦
N: Idiot umišljeni!
Gledam u besnu Ninu kako pokušava da osuši svoju haljinu time što je briše rukama. Iskreno, smešna je kad je besna. Razljuti se i za gluposti.
S: Tako je nećeš očistiti.
Odmah zažalim što sam uopšte progovorila jer me Nina popreko pogleda besno disajući.
N: Znam da ne mogu! Ovako divnu haljinu je konj upropastio!
S: Šta se dogodilo?
N: A šta bi moglo da bude? Odmah je prišao i počeo da flertuje. I kad sam ga odbila, polio me sokom!
S: Ti si nekoga odbila?
N: Pa ne vodim ja baš svakoga u krevet!
Potvrdno klimnem glavom sumnjajući ipak u tu njenu izjavu. Sestra mi je, ali ipak bi svakog muškarca zadržala za sebe.
N: Bolje da sam ostala sa vama, onaj njegov brat Adrian je bolji od njega.
Skrenem pogled u stranu blago se mršteći. U neku ruku mi je i drago što ona nije bila sa mnom. Ne bih mogla Adriana da upoznam. Ona bi mu se nabacivala... Bože, o čemu ja razmišljam? Kao da bi on trebalo da me interesuje. Ali ipak njegove oči...
N: I kakav je? Šta je rekao, uzela si broj, adresu?
S: Nisam ništa, vrisnula si pa smo dotrčali do tebe.
N: Ja tebe moram da podučim malo. Kako to tako radiš?
Osmehnem se jedva, te izađemo iz auta i uđemo u kuću.
S: Istuširaj se i ubaci tu haljinu u veš mašinu. Opraće se, ne brini.
N: Ajde što se nerviram zbog haljine, nego me čovek uvredio!
Odšeta gunđajući, te ja ostanem kraj ulaznih vrata gledajući za njom.
Uđem u svoju sobicu i naslonim se na vrata zatvarajući oči sa malenim smeškom na licu.
Priđem ovalnom ogledalu i pogledam se od glave do pete, te prstima pređem preko haljine. Tako meka i svilena, tako nežne njegove oči..
Postavim ruke na usta kako bih se suzdržala, ali moj osmeh se sve više širi. Nemoguće je ovo.
Odlučim da se samo smejem, te skinem šminku laganim pokretima, a zatim sklonim sa ramena bretele i moja haljina padne na pod otkrivajući moje golo telo. Navučem samo brus i donji veš, te se naslonim pored prozora, a zatim se zagledam opet u haljinu. U tu boju okeana. Odjednom mi se stvori Adrianov lik ispred mene, te iznenađeno podignem obrve. Kada trepnem, on nestane i ja iznervirano prevrnem očima.
Legnem na krevet i postavim ruke ispod glave vraćajući se u realnost.
Prekosutra imam razgovor za posao. Nadam se samo da ću uspeti u svojoj zamisli da ostvarim mamin a ujedno i moj san da postanem model.