Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 92. deo

~ Osmeh smrti ~
●92.deo●
✻NAKON NEDELJU DANA✻
✦Nina✦
Filip me živcira svake večeri sa njegovim poljupcima. Želim ga tako blizu sebe, u sebi, na sebi... ma svuda! Nisam ga kompletno osetila skoro 9 meseci i žudim za njim, a on sve to namerno odlaže.
Budim se umorna i željna njega, pa rukom opipam drugu stranu kreveta, ali ga ne nađem pored mene. Zbunjeno namrštenih obrva uzdignem glavu i pogledom ka potražim po sobi, ali njega nema.
F: Koliko dugo si budna?
Okrenem se pa ga na vratima ugledam kako ulazi u zimskoj jakni.
N: Gde si ti..?
Sanjivo i tužno ga upitam, pa se spusti do mojih usana i razhladi ih spoljašnjim hladnim vazduhom.
F: Zvali su me iz policije, juče je bilo suđenje.
Na laktove se još malo podignem, pa sačekam da nastavi dalje.
F: Osuđena je na 30 godina.
Pomalo tužno spustim glavu, pa me uhvati za bradu i podigne mi pogled ka njemu.
F: Živa si, kao i naš mali. Važi?
Razuvereno klimnem glavom i kratko ga poljubim, te on odšeta do ormara, a ja polako ustanem iz kreveta.
Kako sam stala na noge, nešto je u meni puklo. Ne bes, već iznenadna tuga.
N: Ne mogu!
✦Filip✦
N: Ne mogu!
Odjednom vrisne iza mene pa se žustro okrenem ka njoj. Ruke su joj bile na glavi i jecala je, pa sam joj pritrčao.
N: Ne mogu više!
Počela je da se čupa za kosu i koliko god sam pokušavao da joj držim ruke ona se otimala.
N: Pusti me molim te!
Istrgla mi se iz ruku i sa svog noćnog ormarića skršila lampu koja je pukla čim je dotakla pod.
F: Stani!
Uhvatim je za obraze i spojim nam usne čvrsto ih prožimajući. Sočno sam ih uvlačio u svoje sve dok nisam osetio da se njeno disanje polako smiruje. Dok su nam čela još bila spojena, prođem rukama kroz njenu kosu kako bih je ispravio.
N: Izvini...
Privučem je u zagrljaj milujući je po leđima i stomaku. Ovo je najbrže što sam uspeo da je smirim do sada, ali do sada nije imala ovakve napade.
F: Malena.. trebalo bi da odemo u bolnicu. Ipak si imala napad..
N: Samo me još malo grli...
Osmehnem se i zavučem glavu u njen vrat pod premenove njene kose.
Nakon stajanja u mirnom zagrljaju gde smo jedno drugo grejali telima, odvezli smo se do bolnice gde ćemo uraditi ultrazvuk.
Brzo su nas prozvali pa sam ovog puta ušao sa Ninom u ordinaciju. Išla je svakog meseca na ultrazvuk, ali sam ja uvek čekao ispred u hodniku.
Objasnio sam detaljno doktorki šta se tačno izdešavalo poslednjih par dana, kao i to šta se desilo danas, pa je počela sa ultrazvukom.
Na monitoru se pojavila crno-bela slika a odmah zatim su se začuli i bebini otkucaji srca. Zapanjeno sam gledao u ekran slušajući zvuke srca mog sina, pa sam nesvesno uhvatio Ninu za ruku.
Xx: Sve je u redu sa bebom, napad ništa nije uradio. Ali i dalje budite na oprezu.
I dalje začuđen i u svojim mislima klimnem glavom, te pogledam u Ninu koja plačljivo gleda u monitor pa mi stegne ruku.
N: Kako je sladak...
Približim joj se pa je okrenula glavu i pogledala me. Prođem palcem po njenom obrazu i sklonim joj pramen kose, pa ostavim poljubac na njenom čelu.
Xx: Želite li sliku ultrazvuka?
Oboje u isto vreme uzviknemo "Da!", pa mi doktorka u ruke da sliku našeg malog anđela.
F: Naše malo čudo..