Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 13. deo

~ Osmeh smrti ~
●13.deo●
✦Sofija✦
Progutam knedlu u grlu dok sam u čudu treptala. Sporo pomerim oči u stranu i pogledam u natpis na vratima. "Muška svlačionica". Vratim pogled polako na njega nervozno grickajući usnu.
S: Amm...
A: Promašila si, zar ne?
Upita me držeći na licu tako sladak smešak. A ja osećam da sve više crvenim i da mi se srce ubrzava gledajući njegove zategnute grudi i pločice na stomaku.
Uhvatim samu sebe kako spuštam pogled sve niže, te brzo vratim pogled na njegove oči. Okeanske Adrianove oči gde se utapam sada.
S: Da, izvini.
Jedva uspem da progovorim, te zatvorim vrata za sobom i brzo uđem u svoju svlačionicu. Zatvorim vrata naslanjajući se na njih i ubrzano disajući. Kako sam uspela da promašim sobu?!
Skinem haljinu sa sebe i okačim je na ofinger, te skinem šminku i obučem onu odeću u kojoj sam došla.
Prođem rukom kroz kosu i začujem kucanje na vratima. Udahnem duboko i smirim se, te otvorim vrata i susretnem se sada sa već obučenim Adrianom.
A: Jesi li dobro? Nešto si bila uzbuđena malopre.
Ma pričinilo ti se. Što bih ja bila uzbuđena kad sam videla takva leđa i takve grudi??
S: Ne ne, samo sam bila umorna a i promašila sam sobu. I izvini što sam tako upala.
Osmehnem se veštački, te on blago klimnu glavom i dalje se skoro neprimetno osmehujući. Kao da zna šta mi se to mota po glavi.
S: Kada si ti došao?
Upitam drhtajućim glasom pokušavajući da okrenem razgovor na drugu temu.
A: Došao sam jer mi je bio termin, ali nisu mi javili da su ga pomerili zbog tebe. Ti si završila, vidim.
S: Da..
Nekako se čudno ponaša. Ne hladno, ali nekako... zadirkujuće.
Odmahnem neprimetno glavom, te uzmem svoju torbu i prebacim je preko ramena.
A: Da te odbacim kući da ne ideš tramvajem?
S: Zašto misliš da idem tramvajem?
A: Tako ćeš jedino najbrže stići. Osim ako ne živiš dve ulice odavde.
Iznenađeno podignem obrve i dalje ga gledajući. Kao da zna svaki moj korak.
S: Imam neke obaveze, a i nisam toliko daleko. Tako da nema potrebe da me voziš, ali hvala.
A: Naravno!
Osmehne se široko i postavi svoju toplu ruku na moje rame, ali za mene kao da je bila vatrena. Osmehnem se i ja, te krenem ka izlazu stiskajući sve jače kaiš torbe. Kao da bih izdržala još i da me vozi posle onakvog blama.
✦Adrian✦
Crveni se sve više zbog toga što je upala u pogrešnu svlačionicu.
Izvijem kut usne u osmeh gledajući kako smotano izlazi iz zgrade, te sačekam par trenutaka i krenem za njom.
Sigurno je mislila da je uhodim kad sam joj spomenuo tramvaj. Krenem da je pratim držeći distancu između nas.
Hoda baš brzo, ali mi nije problem da je pratim. Ni sebe ne prepoznajem na šta pomišljam kada gledam u njenu pozadinu kako se ljulja. Bože, postajem kao Filip... samo što je ja gledam skroz drugačije osim na momente kada mi ta njena odeća smeta.
U gužvu u Njujorku je vrlo lako uklopiti se, i da se okrene, ne bi tako lako mene videla.
Hodam za njom već dobrih sat vremena, prešli smo i most preko reke, a ona nigde nije svratila. Toliko o njenim obavezama.
Već je podne i sunce uveliko prži. Vrućina mi je i od sunca i od nje. Odmahnem brzo glavom kako bi me te misli napustile, te stavim ruke u džepove i nastavim za njom sve dok ne dođe do obližnjeg parkića i sedne na jednu od klupa.
Priđem joj tiho, te se osmehnem.
A: Ovo su ti obaveze?