Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 123. deo

~ Osmeh smrti ~
●123.deo●
✻JUTRO✻
✦Adrian✦
Skoro celu noć sam pokušavao da ostanem budan, ali mi nije polazilo za rukom. Zaspao sam na stolici pored njenog kreveta gledajući je kako spokojno spava od prevelikog umora.
S: Ljubavi...
Otvorim oči kolutajući ih dok nisam shvatio da nakrivljenog vrata spavam na stolici, pa zevnem protezajući se.
A: Dobro jutro ljubavi...
Otisnem nežni poljubac na njenim usnama, te joj pomirišem kosu.
S: Nemoj, znojava sam od porođaja.
A: Predivna si..!
S: Žedna sam.
A: Da ti uzmem neki sok u kafeteriji?
Prošaputala je jedno "mhm", te joj pomognem da se uspravi u krevetu i izađem iz sobe. Na satu u hodniku sam video da je osam ujutru što znači da će Nina i Filip tek kasnije moći da dođu, za vreme posete.
Na brzinu u kafeteriji kupim Sofiji sok od narandže pa krenem ka njenoj sobi. Kroz prozor neke druge prostorije ugledam tri malene bebice kako leže i mrdaju ručicama u malenim krevetićima okruženi staklom. Povijene su u svetlo roze tkaninu i svaka od njih je pogledom tražila nas oko sebe.
Xx: Spremi se tata, donećemo ih na dojenje.
Medicinska sestra prođe pored mene i uđe kod njih tri spremajući ih, te ja požurim kod Sofije kako bih joj pomogao.
A: Stižu ćerkice na dojenje..!
Već sa vrata povičem i dam Sofiji sok koji na brzinu ispije, pa je udobno namestim na krevetu.
Jednu bebu za drugom su ih polako uvezle u sobu, pa jednu po jednu davali Sofiji na dojenje. Za razliku od Filipa, nisam morao da se naviknem da dojenje, bio mi je prelep prizor već sa početka. Sofija nije skidala osmeh sa lica iako se videlo da je u velikim bolovima od porođaja.
A: Boli li te?
S: Nije strašno, ne grizu me uopšte ali su veoma gladne.
Kroz smeh je rekla završavajući sa dojenjem treće bebe, pa se okrenula ka meni kada ih sve tri pažljivo spustim nazad u njihove krevetiće.
S: Prave princeze...
A: Na mamu.
Podignem jednu obrvu gledajući pa se zavodljivo približim njenim usnama i okusim ih po stoti put otkad smo u bolnici.
N: Evo i nas...!
Na vratima su se pojavili Filip i Nina zajedno sa Krisom pa su radosno utrčali u sobu. Filip uzme Krisa u naručje, pa Nina priđe devojčicama.
N: Jao Bože, predivne su..!
Krenule su joj suze, pa se primakla Sofiji i snažno je zagrlila.
N: Boli li te?
S: U ogromnim sam bolovima, jedva gledam..
Zagrlila ju je ponovo, a ja priđem Filipu i Krisu.
F: Čestitam brate! Sad ispada da si ti pre mene postao otac po broju dece. Kako ćeš izaći na kraj sa njih tri?
A: Izaći ću na kraj bez problema. Ja već uživam u dojenju, nisam kao ti.
F: Moram da se pohvalim, već četiri meseca redovno prisustvujem dojenju i više mi ne smeta.
Nasmejali smo dok su nas sa strane smešno gledale Sofija i Nina.
N: Nismo nešto posebno doneli u bolnicu, ali ipak nismo došli praznih ruku...
Iz tašne je izvadila tri mašne ljubičaste, roze i bele boje, koje su se savršeno našle na glavicama naših devojčica.
N: A kod kuće će vas čekati kompletno opremljena soba za ove tri malene srećice.
S: Nina...
N: Bez pogovora, to je naš poklon.
Okrenem se ka Filipu koji se smeškao ljuškajući Krisa, pa ga ja uzmem i prinesem bebama. Gledajući u njih, prestao je da cucla i zapanjeno ali i jako zbunjeno ih je proučavao.
F: Imate li imena?
Pogledam na kratko u Sofiju koja nas je sve umorno posmatrala.
S: Hoćemo kako smo se dogovorili?
Nasmešim se pa se uspravim zajedno sa Krisom u naručju.
A: Upoznajte Antoniu, Hanu i Miu Antonović.