Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 97. deo

~ Osmeh smrti ~
●97.deo●
✦Sofija✦
Nakon što uplašeno i ljuto čekam u maloj sobici na kraju kluba, Karlo je ušao kod mene, te mi besno prišao i udario mi šamar.
K: Šta si opet zasrala kurvo?!
Uhvatim se za obraz sa suzama u očima zbog užasnog bola, pa ga ipak ljuto pogledam.
S: Ne pada mi na pamet da igram u krilu nekog starca, to striptizete ne rade!
K: Striptizete ne, ali prostitutke da! A ti to i jesi! Polazi!
Uhvati me za lakat i izvuče iz kluba na zadnji izlaz sve do kola, pa me grubo ugura unutra.
U crnom čipkastom kostimu sam sedela na zadnjem sedištu dok je on kroz svoje psovke vozio natrag.
Kada smo na kraju stigli, istim grubim pokretima me je izvukao iz kola i gurnuo na zemlju u hladan sneg, kao malu pripremu za ono što mi tek sledi kada me ponovo zaključa u kavez.
K: Pokazaću ti ja sad!
Sa zemlje me podigne i doslovno odvuče u kuću, a zatim i u podrum. Dea je takođe bila van svog kaveza i preplašeno nas pogledala kada smo ušli. Ponovo me je gurnuo na pod ispred Dee koja se sa strahom makla u stranu, a zatim sam se susrela sa njegovim gnevnim pogledom.
K: Nemaš izlaza odavde, pomiri se sa tim više! Radićeš šta se od tebe traži, jel jasno?!
Ljuto ali i sa dozom straha sam ga gledala, a onda se neočekivano Dea usprotivila kad je on krenuo ka meni.
D: Dosta više!
Odgurnula ga je svom snagom, iako se on samo malkice zateturao unazad, pa ju je sa ironičnim smeškom pogledao.
K: Ptičica rešila da progovori, a?
Osmehnuo se zlobno polako joj prilazeći.
D: Ona ovo nije zaslužila!
K: Možda i nije, ali zato ćeš ti sad nešto da dobiješ.
Hladnokrvno joj odgovorio, pa u tren oka izvadi pištolj iza leđa i uperi ka njoj. Nije stigla ni "a" da kaže, a on je upuca jednim metkom pravo u srce.
S: DEA!
Nađem se pored istog trena kada joj je telo dotaklo pod, pa joj prebacim glavu u svoje krilo.
K: S tobom ću se kasnije pozabaviti.
Iako sam ga čula nisam skretala pogled sa Deinog lica dok sam je čvrsto držala. Ostale smo same u podrumu, a ona mi umire na rukama.
S: Nemoj Dea molim te...
Kroz plač sam je molila da izdrži vrelu bol od metka, ali se njeno telo polako gasilo.
D: Sofija...
Puklim glasom mi se obratila dok su se njena pluća borila za tračak vazduha. Stegla sam joj ruku suznim očima gledajući je.
S: Samo izdrži...
Suze su mi napokon izašle i pokvasile njeno lice koje se samo na tren osmehnulo.
D: Žao mi je... što ranije nisam... ništa uradila...
Odmahivala sam blago glavom ljuškajući je u krilu, kao da će joj to pomoći sada.
D: Poslaću Adriana odozgo da te nađe...
S: Nemoj da ideš...!
Preklinjala sam je da ne umire, da se njen težak život ne završi još teže, ali me nije poslušala. Nije izdržala, već je samo sklopila oči opuštajući se u mojim rukama.
S: NE...!
Zajecam glasno te moje još veće suze još više pokvase njene još uvek rumene obraze. Moralo je ovako da se završi...?
Xx: Sofija...?
Neki prigušeni glas me natera da podignem glavu i na tren prekinem sa plakanjem pa se osvrnem oko sebe.
Xx: Sofija...?
Ponovo se čuo, a ja sam se još nervoznije osećala. Obrišem suze sa lica, pa još jednom najsporije pogledam oko sebe. Baš kad sam se zaustavila na jednom delu zida tad se nešto sklonilo i ugledala sam maleni visoki prozor kroz koji je ušla blaga svetlost meseca.
Zbunjeno skupim obrve ne pomerajući se sa poda, pa mi srce zaigra i ruke počnu da mi se tresu kada ugledam milo lice.
A: Sofija..!
S: Adriane...?