Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 42. deo

~ Osmeh smrti ~
●42.deo●
✦Nina✦
N: Šta ćeš ti ovde, majku ti tvoju?!
I: Nije lepo da psuješ svoju majku.
N: Koliko puta treba da ti ponovim da nisi moja majka?!
Viknem glasno i svi se okrenu iako im ništa nije bilo jasno jer ne razumeju naš jezik.
I: Ne ponašaš se kao dobra direktorka ovde. Trebaš imati poštovanja prema zaposlenima.
N: Jedina osoba prema kojoj nemam poštovanja si ti. Koji vrag si uopšte došla ovde..?!
Osetim da mi ruke podrhtavaju jer nisam jutros popila lekove, te ih brzo zavučem u džepove.
I: Sama si sebi izazvala taj poremećaj. Stalno si bila agresivna bez razloga.
I šoku podignem obrve i ostanem bez daha na trenutak.
N: Sram te bilo..! Nisi mi poverovala da me je tvoj dečko silovao! Zbog te traume imam psihički poremećaj.
I: Samo si bila ljuta jer sam dovela nekog drugog u kuću. Sve si u svom dečijem mozgu izmislila.
N: Zašto li očekujem da sada poveruješ..? Gubi se odavde!
Pokažem joj rukom na vrata dok me ona sa visine gleda.
I: Ne možeš me isterati, moja je firma.
N: Ostavila si sav ovaj teret na mojim leđima u jednom jebenom pismu! Ništa nije tvoje!
I: U pismu možda jesam, ali zakonski je cela firma i dalje moja. Nikada ti je nisam prepisala. Vidim, skinula si moje slike iz hodnika.
Stegnem vilicu i ispravim glavu gledajući je bezdušno.
N: Probaj da uzmeš firmu. Izlazi napolje.
Osmehnu mi se i izađe kroz vrata, a ja popravim odeću.
N: Get back to work. (Vratite se na posao.)
Smireno izgovorim radnicima koji su se već malo opustili jer se nisam razvikala.
Odem u svoju kancelariju i pokušam da ne zalupim vratima, ali uzalud. Tresnula su kao i obično.
Naslonim glavu na policu iza svoje fotelje i počnem nervozno da tapkam prstima po njoj.
Ni posle ovoliko godina ne ume da prihvati svoju grešku, niti pokušava da razume moju bolest.
N: Važniji je on bio od tvog deteta...
Xx: Vode?
Okrenem se i iza sebe ugledam Filipa koji drži plastičnu čašu vode.
N: Otkad si ti ovde?
F: Došao sam u zoru, samo sam rekao radnicima da me puste ovde i da ti ne govore da sam tu.
Blago se osmehnem, te uzmem čašu vode i naiskap je popijem.
F: A lekovi?
N: E dovraga!
Napuni mi ponovo čašu da ja popijem lekove, te sednem u stolicu pokušavajući da ravnomerno dišem.
N: Čuo si je..?
F: Mhm.
Na kratko podignem obrve, te izvadim na sto papire koji mi danas trebaju za posao.
F: Hej.
Čučne pored mene, te me okrenu prema sebi držeći me za ruke.
F: Neće uzeti firmu. Ti si zaslužna što ova firma i dalje postoji. Naći ćemo način.
Pogledam ga nemo i u čudu, te se blago osmehnem.
Izvučem polako ruke iz njegovih i nesigurno ga uhvatim za obraze, pa se još sporije približim i drhtavo mu poljubim usne.
Isto nisam znala šta radim, kao ni on sinoć.
Htela sam da se odmaknem ali je on samo još više produbio poljubac, davajući mi do znanja da ne drhtim toliko.
Odvojimo se posle par poljubaca, te on prođe palcem preko mog obraza.
F: Radi danas normalno i ne nerviraj se.
Osmehne mi se i izađe na vrata, te ja zagrizem donju usnu.
Šta meni bi da sinoć njemu uzvratim poljubac? Što je još čudnije, šta mi sad bi da ja poljubim ovog klinca koji me je u par reči smirio?