"Ne zaboravi me" - Završena

77 deo

V:Znam ko si.
Učinilo mi se da je na trenutak promukla, i oči joj sijaju. Ljubavi nećeš valjda na tu foru hjoj...
V:Ako nećeš unutra, jedina opcija ti je da ostaneš u autu. Pokvarenom autu.
Nastane mrkla tišina posle njene zadnje rečenice a ja se namrštim.
M:Kako to misliš "pokvarenom"? Sve što treba je...
V:Gorivo kombija je napunjeno taman toliko za jednu upotrebu. I kada ugasite motor, preostali benzin ispari.
Cinično nam govori kao da ne možemo da odemo odavde.
H:Kako ti to znaš?
B:Ljudi pazite ovoo!
Bojan prekine raspravu mašući nam belom kovertom iznad noseva.
Ja:Gde si to našao?
B:U vratima auta.
Uzmem i rascepim belu kovertu te izvadim presavijeni papir iz nje, A4 formata reklo bi se.
"Znam da ćeš pokušati na sve načine da se vratiš u središte Minhena, to ne mogu da dozvolim. Izgubio sam smaragdni prsten koji je ispod dragog kamena imao svoj pečat, i ne mogu da pravdam vaše detinjarije dok ga ne nađem. Zato morate da ostanete van svih problema, ili ako ih ipak napravite, morate ih sami rešiti."
Koverta potpisana sa "Šef" samo je dokazivala da je prsten nestao. Nasmejem se na ovo i zgužvam pismo te ga bacim u stranu.
Ja:Izgleda da ostajemo ovde par dana, meseci ili godina... Bilo bi nam bolje da se naviknemo na ovo.
Kakvo navikavanje, bežim odavde odmah sutra. [...]
S negodovanjem krenemo u obilazak kuće. Natalijino gađenje je ispunjavalo kuću koja je bila prepuna drugih ljudi, čudnih tinejdžera pa čak i dece. Kuća je bila veća nego što se činilo na prvi pogled i samim tim je bilo jezivije kako smo zalazili u prostorije. David i Viktorija su na što odvratniji način pričali sa nama i pokušavali da nas zgroze, što im je i uspevalo. Ova ruševina je jedva stajala na zemlji, drvene stepenice su skripale i videlo se da ih je neko lomio, verovatno svojom težinom.
V:Kuća ima deset spratova koliko tvrdimo, i na tih deset spratova ima po petnaest soba...