Samo moj idiot (Završena)

1. Deo

Jutro je. Nimalo nenaspavano ustanem i probudim Nick-a.

"Hajde, ustaj"

"Mhm... Još 5 minuta"

"Moramo u školu"

"Ne moramo"

"Hajde polako" kažem.

Uzmem smeđi džemper sa stolice i obučem isti. Lagano odkoračam do kupatila i uzmem farmerke, koje su bile naknadno zakačene na čiviluku. Bile su malo pocepane na kolenima, ali nije mi to pravilo neki veliki problem.
Obučem se i rukom namestim već prljavu kosu. Spakujem ranac i uzmem svoj telefon sa stola. To je moj prvi telefon, koji mi je majka dala pre smrti. To jest, to je bio njen telefon.
Nick se obukao, te otišao do prodavnice po potrebne sastojke za kuhinju. Takođe i tati po flašu piva. Jedva izdvojimo taj dinar za hleb.
Uvek posle škole bi radila u kafiću do kasno u noć.

"Nick! Jesi spreman?"

"Jesam, jesam"

"Hajde, obuvaj patike"

Obujem patike, te izađemo iz stana. Hodajući prema školi se nije nešto preterano dogodilo. Škola nam nije bila toliko daleko. 10 minuta laganim korakom.
Sam ulazak u školu je bio kao da ulazimo u pakao.

"Idem ja" kaže Nick.

"Dobro, budi večeras kući"

"Hoću"

Namigne mi, te ode u drugi deo škole. Hodajući hodnikom, sa leđa osetim veliku težinu.

"Auu"

"Izvini" rekla je Sofia.

Sofia je moja najbolja drugarica. To jest i jedina drugarica. Uvek je bila uz mene u teškim trenucima, koji se dešavaju, skoro svaki dan.

"Ne ideš večeras na utakmicu?"

"Ne, nažalost"

"Uff, žao mi je"

"Ma opusti se, neću umreti"

"Nećeš, ali utakmica je drugačija bez tebe"

"Sofia, nikad nisam bila na utakmici"

"Znam, ali..."

"Nema ali, hajdemo u učionicu"

Ušavši u učionicu, glasan smeh se začuo iz zadnje 2 klupe. Nije me nešto preterano pogodilo, jer ih slušam svaki dan.

"Ooo Ariel, nova majica"

"Chris, odjebi" kaže Sofia puna besa.

"Ouu, izvini sektašice"

"Pusti ga Sofia, on je debil"

"Ne mogu da ćutim"

"Za mene"

"Dobro"