Drugačija ✓

6.deo

Hodajući ulicom i jedva isčekujući da se pojavim ispred njih i dokažem im da ne mogu oni da mi zabrane da izadjem iz ovog čudnog grada. Jedva sam hodala u štiklama po ledu i snegu. Svoju ravnotežu sam jedva držala. Ne bih trebala toliko da otkrivam svoj identitet, kao ni svoje sposobnosti, jer nikad ne znaš šta će se desiti i da li će te neko videti.

Hodajući do kapije, primetila sam da već sat vremena, niko nije prošao. Bilo je jako čudno, jer ipak... Kada se popnem na vrh, okrenem se i iza sebe primetim vojnike, koji isteruju ljude iz kuća i bacaju ih na pod. Mislim da je to bio jedan od zastrašujućih prizora u poslednjih godinu dana. Neke su čak i ubijali. Gledajući taj prizor, iza sebe osetim nećije prisustvo. Brzo se okrenem i primetim lika od malo pre, čijem sam zaboravila ime.

D"Kreni brzo"
Ja"Šta se dešava?"
D"Samo kreni?"
Ja"Dobro..."

Trčajući sa njima u zaledjenim štiklama, odjednom se sapletem i poljubim pod. Od muke koja me je zadesila krenem da se smejem. Polako ustanem, no se očistim od snega. Opet krenem sa njima, sve dok ne čujem kamion iza sebe, kako se približava. Pogled usmerim na lika, koji je zabrinuto gledao u valjda svoje roditelje.

Xx"Gde ćemo sada da se sakrijemo?"
D"Ne znam! Gotovi smo!"
Ja"Zašto? To je samo kamion"
D"Ne shvataš, to su oni i idu u potragu za nama"
Ja"Ovo postaje zanimljivo. Sada se ne mrdajte"

Stanem ispred njih i ispružim ruke, te nas učinim navidljivima. Zbunjujuće su me svi gledali i znala sam da nisam smela da se razotkrivam, ali ne mogu ni da ih ubiju. Bila sam izmedju dve vatre. Ljude koje sam skrivala su bili uplašeni, jer nisu znali s kim beže. Nisu mogli da veruju svojim očima.

Kada kamion ode, spustim ruke, no ih protresem. Ne gledajući u njih, okrenem se i krenem dalje. Nisu rekli ni hvala, što su zbog mene ostali živi. Samo su stojali u mestu i gledali me šokirano kako idem prema kapiji.