Drugačija ✓

46.deo

Ja"Milane!"
A"Brate, jesi dobro?"
Ja"Brzo donesi vode"
A"Stani"

Čučnem mu pored glave i krenem da mu udaram šamare, nakon kojih se osvesti. Nakon što ga umijem, iznenada, pored nas se ispovrati. Ništa ne bih bilo čudno da to nešto nije bilo crno...

Ja"Šta je ovo..."
A"Nemam blage veze.."
Mi"Oni.... Oni nas traže"
Ja"Počelo je?"
Mi"Nije... Još uvek"
Ja"Zašto nas onda traže?"
A"Podigni ga na krevet"

Uhvativši ga za ruke, podignem ga na krevet i pružim mu vode. Bio je bled i ruke su mu se nenormalno tresle.

Ja"Je l' si bio kao u drugom svetu. Sve je bilo tamno plavo oko tebe i neko.... Neko te je posmatrao"
Mi"Da... Neko je bio na terasi i odjednom sam video prizor stotinak njih kako nas traže"
Ja"Koliko ih ima?"
Mi"Ne više od 100"
A"Molim?"
Ja"Mrtvi smo..."
Mi"Nismo, samo... Moramo da pozovemo naše... Rodjake..."
Ja"Pa pozovite ih"
A"Nismo u dobrim odnosima sa njima"
Ja"Dajte mi samo adresu i ja ću to rešiti"
Mi"Imaš najmanje 10 dana da ih sve okupiš... Važi?"
Ja"Svi će biti tu za 10 dana"
A"Idem i ja sa tobom"
Ja"Ne, ne ideš. Idem sama"
A"Aurora, previše su opasni, da bih sama išla"
Ja"Uff dobro"

Uzevši sve adrese od Milana, obučem se i zajedno sa Ali-jem izadjem iz hotela, gde je već bio spreman auto. Uzmem telefon i pozovem Lazara i Mateju, gde im objasnim situaciju.

Prva destinacija nam je bila poprilično blizu, ali ne i sa baš najboljim odnosom. Ne znam kako ću ih sve dovesti kući, ali nadajmo se da će me saslušati.

*Sat vremena kasnije*

Već duž period u autu je vladala mrtva tišina izmedju Ali-ja i mene. Bilo mi je jako neugodno sedeći sama sa njim u autu...

A"Zašto ćutiš?"
Ja"Zabrinuta sam za celu ovu situaciju..."
A"Nemoj da se brineš, jer će i ovo proći"
Ja"Nadam se.... Samo želim da svi ostanemo živi i to je to..."