Drugačija ✓

17.deo

Ustavši sa zemlje, pridržim se za njega, no laganim koracima zajedno krenemo kući. Barem mislim da idemo kući. Ne znam ni gde se nalazim.

Ja"Ko je to bio?"
A"Ovo je bio samo trening"
Ja"Molim?"
A"To nije on na koga si mislila"
Ja"Ne... Ne razumem.. Ja sam zbog vašeg glupog treninga umalo izgubila moći"
A"Ali nisi"
Ja"Vi ste idioti"
A"Sada idemo kući, gde ćeš se odmoriti"
Ja"Ne, ja se vraćam svojoj kući"
A"Ti ni nemaš kuću"
Ja"Kako ti to znaš?!"
A"Hahahah lepo"
Ja"Ne smej se!"

Umorno ga pesnicom udarim u ruku, te se pomerim od njega i sama krenem napred.

*Sat vremena kasnije*

Nakon što smo došli u njihovu kuću, ostavili su me ležim u nečijoj sobi. Pokušavala sam da zaspim, ali bilo je uzaludno. Razmišljala sam o mojoj ćerci, koja je sada mrtva, a ne bi bila... I dalje sam šokirana i ne mogu da verujem pta su mi uradili. Kako su uopšte imali srca.

Razmišljajući o tome, ujedno i plakajući, u sobu udje Ali. Čim ga primetim, brzo obrišem suze i lice gurnem u jastuk.

A"Zašto plačeš?"
Ja"Ne plačem..." kažem tiho.
A"Je l' zbog..."
Ja"Kako su imali srca?!" kažem plakajući.
A"Milan nije trebao da ti kaže"
Ja"Ali to je moja ćerka i ja sam trebala postati majka! Kako ne razumete! Zašto mi to ranije niste rekli?!"
A"Za tvoje dobro"
Ja"Moje dobro?! Svaka vam čast"
A"Nemoj da plačeš, jer je sada prekasno da plačeš"
Ja"Kako da ne plačem Ali? To je bilo moje dete... Naše..." kažem tiho...
A"Dodji"

Uhvati me za ruku i povuče me u zagrljaj. Kroz par minuta, majica bi mu bila natopljena mojim suzama. Nisam mogla da prihvatim istinu da više nema moje devojčice, zbog nekih idiota. Jedino što znam da je Ali-ju takodje previše teško, koliko je i meni. Ipak je i on trebao postati otac...

Dok me je Ali tešio u svom zagrljaju, na vratima su se našli Milan, Mateja i Lazar, koji su nas tiho posmatrali.