Ti si moja promena

Razumi me / 46

BORA

Kako počinje ljubav? Možda je pravo pitanje- Da li ima početak? Možda se prosto rodimo sa njom. Nosimo je negde duboko u sebi, čekamo da se pokaže pred nekim dovoljno vrednim, ili je gušimo iz straha od vezivanja za tu osobu. Neka fora ima. 

Posmatram sa fotelje Miloša i Unu. On- haos, ona- mir. Tamo gde on puca, ona popunjava. Gde ona posrne, on pogura. I sve to bez mnogo reči. Gubljenje potrebe za objašnjavanjem je poseban nivo odnosa, sad sam siguran. Njihova veza je najsvetija stvar koja se desila ovom našem bednom svetu.  Kako bi mi Miloš, na svom jeziku, objasnio:,, Donela je sunce." 

Diferencijalna razlika između nas dvojice je što Miloš svoje loše ne bira, njega vuče. Ja svoje biram. U gen mi je zapisano da uništavam. Koliko god to trudio da prikrijem, uvek izađe na površinu. Drugima sjajan, sebi najgori. Ne znam šta je u njenoj glavi. Onog u grudima se bojim. Već jednom sam je povredio. Ostavio je samu, među hijenama. Svakoj šuši sam dao pravo da je ponižava. Ona je ponosno i odvažno koračala između redova, u kojima su ljudi prstima upirali u nju, ponavljajući samo jedno:,, Teodorina loša kopija." Zapravo, Teodora je njena neuspela zamena.

Da li sam uopšte ikad bio Teodorin? Njeno ime i prezime moja je iluzija. Nakon deset godina sam okusio gorak ukus razočarenja. Želeo sam ga, iznova i iznova. Neka svi znaju- Bio sam sa njom. Najgori sam.- Ona koja je bila moj spas, sada je postala sredstvo kojim se samokažnjavam. A naizgled- Imam sve.- 

Zabluda ljudi iz srednje i niže klase- novac donosi sreću. Ne donosi svima. Najžalosnija stvar je što je veliki deo bogatog sveta promašen i prazan. Kupio je sve što može, spava na ljubičastim i zelenim novčanicama, poseduje hektare i are, vile i apartmane... Za porodicu ne zna. Ona im je slika na zidu. Ono čim se ponose i hvale, hrane fantazije drugih o sebi. Živimo u iluziji i bežimo od realnosti. Nemiri su nebitni. Sve će novac rešiti. Briga nema. Jeste, kako da ne.

Tiho sam se vratio u sobu. Legao pored nje. Čim me je osetila, primakla se, spuštajući glavu na moje rame. Nežno je ljubim u kosu, mirišući najlepši cvet koji sam ikada video. Onaj koji se kupiti ne može.

- Dobro jutro.- šapućem.

- 'Jutro.- uzdiše, još sanjiva.- Gde si bio?-

- Sišao sam da vidim gde su ostali.-

- I?-

- Čak smo i u suficitu.- ironično odgovaram. 

- Lutaš.- primećuje.- Šta se dešava?-

- Nevažno. Uvek sam te opterećivao pričama drugih.-

- Ti drugi su tebi porodica.- osmehuje se, mazeći me po licu.- Ispričaj mi.-

- Mnogo se stvari desilo... sve je teško i komplikovano.-

- A ti si u sredini?-

- Teško je ne ogrešiti se o nekoga. Ovde je pravda isto što i nepravda.-

- Klara mi je malo pričala o onome što se Uni desilo...-

- To je bio samo okidač. Strah me je šta nas još čeka.-

- Hej...- šapuće, ustajući.- Sve će se rešiti. U redu? Ma šta da se desi, uvek će postojati način da se ispravi.-

- A šta ćemo ako nekome usput srce slomimo?- nemo me je gledala.- Ako se gadimo sami sebi jer nam ta osoba mnogo znači, čak previše?-

- To je teška tema.-

- Jedva da dolazi na red od svih ostalih teških, a najvažnija je.-

- Mogu li nešto iskreno da ti kažem?- pucaj samo. Blago sam klimnuo glavom, spreman za metke od reči.- Mislim da razgovor ni ne može da popravi to što je učinjeno.-