Ti si moja promena

Ranjena zver / 28

Retrospektiva:

- Viktore, nemoj.- stidljivo sam skrenula pogled, pokušavajući da se odmaknem. Mračna unutrašnjost drvene barake namenjene za ogrev. Zraci sunca se probijaju kroz raspukle cepanice zida. On i ja, dva naizled stranca, stojimo jedno naspram drugog. U drhtavim rukama, poslednjim atomima pribranosti, pokušavam da zadržim nekoliko manjih drva za potpalu.

- Uno...- skroz se primakao. U njegovim očima sam postajala nedostižna pojava neograničene vrednosti.- Ti...-

- Bora nas čeka.- neprijatno sam se nakašljala, dok su obrazi goreli.- Zaledićemo se u vikendici.-

- Može još malo da sačeka.- tiho je izgovorio, poljubivši me u vrat. Strast.

- Viktore.- kroz uzdah sam izgovorila, dok je jedno po jedno drvo padalo na zemlju.

-Tvoj glas.- gubila sam se u tom pogledu.- Usne.- dodao je, nežno rukom preprelazeći preko njih.

- Ma daj!- u trenutku se začuo Borin glas.- Znao sam!- ironično je rekao, pokušavajući da dođe sebi od smeha.

- Nema odgovarajućih drva.- Viktor je rekao, namignuvši mu. Nisam ni znala koliki sam paničar dok nisam počela

- Sigurno.- ironično je dočekao.- Mice.-

- Nemoj taj izraz.- namrštila sam se.

- Dobro, dobro. Ostavljam vas. Samo požurite. A ti, Stojoski, bolje pomozi malo dami. Ne treba stalno ni otežavati...- kroz smeh je završio, zatvarajući drvena vrata.

- Sad ti sve nosi do vikendice.- prekorno sam dočekala.

- Šta ti je sad?- u trenutku se izbečio. Ozbiljlnog izraza lica sam uzela nekoliko novih cepanica, i gurnula mu ih u ruke.- Dobro, dobro. Komplikovano moje.-

Sadašnjost:

- Komplikovano moje...- zamišljeno sam ponovila.

- Uno?- glas Klarine majke me je iznenada vratio u realnost.- Probudila se.-

Sat vremena sedim u dnevnoj sobi Klarine kuće razmišljajući o svemu što se izdogađalo. Naše sestrinstvo je trenutno miljama udaljeno od nekadašnjeg značenja. Sada, to je samo jedna ustaljena reč. Nekada, bila je najvrednija stvar koju sam posedovala i o kojoj sam sa ponosom pričala.

U svojoj sobi je ležala pokrivena pufnastim, plavim ćebetom. Kosa je bila puštena, disanje usporeno, pogled prazan. Svi ljudi oko mene naprosto su pregoreli. Da li je uzrok želja za promenom, laži ili ipak nešto drugo, ne znam. Međutim, njihova pojava postala je hladna i neopipljiva. Devojka koja je ležala u postelji nije bila ni delić stare Klare.

- Klaro!- kroz uzdah sam viknula, pritrčavši joj u zagrljaj. Snažno me je stegla, dok su joj se grudi trzale usled plača.

- Mnogo sam se uplašila.- bolno je prošaputala.

- U redu je. Smiri se.- blago sam se odmakla.- Zašto me nisi nazvala?-

- Oprosti mi, Uno.-

- Čim mi je Nikola rekao, odmah sam došla.-

- I on se mnogo zabrinuo. Zvao je nekoliko puta.-

Gledala me je nesigurno, prećutnim pogledom. Na licu joj se videla neprijatnost. Ton kojim je pričala je bio ispitivački, potkovan određenom dozom opreza. Miris laži osećao se oko nas. Usledila je neprijatna tišina.

- Klaro...-

- Kunem ti se da nisam znala da će Ognjen biti za separeom!- vrisnula je kroz plač.- Tamara mi je rekla kako izlazimo sa njenim društvom. Do pre mesec dana mu se nije ni javljala na ulici!-