Ti si moja promena

Oprosti mi / 25

Kada arija srca pokrene prve otkucaje, razumu se tada gubi svaki trag. Njegova jačina, glas i trzaji ostaju negde daleko, nevažni i bezopasni. Kao devojka koja je odrasla povlačeći sama kočnice i hodajući granicama, sadašnjost je i više nego nepoznata. Stojim, posmatram, pamtim. Gde sam? Ko sam? Vidi li se odavde budućnost? I onda ugledam njega. Pogled vrednosti smaragda, istovetne boje. Glas koji pokreće ariju. Pojava koja lomi sve granice po kojim sam nekada hodala. Moje sve u sadašnjosti i trenutni razlog postojanja i boravka na mestima o kojima sam pre mogla samo da slušam. Vidici se gube u odsustvu svog gospodara, razuma. Ostaje samo srce. A ono, ponavlja jedno ime:

- Viktore!- veselo sam viknula, pritrčavši mu u zagrljaj.

- Ovo mi je trebalo.- izgovorio je kroz uzdah, blago me stegnuvši u svom naručju.

- Šta je danas?- pitala sam detinjastim glasom.

- Hm. Čekaj da razmislim...-

- Viktore!- viknula sam, mršteći se.

- Znam. Kako da ne znam.- sa osmehom je odgovorio, ponovo me grleći.

- Mnogo sam srećna.- prošaputala sam, dok je u meni gorela želja da vreme stane. Stvarnost nestane. Tela ostanu ovde, u sadašnjosti, dok se duše polako gube u večnosti. On i ja. Mi.

- Kada bi vreme stalo sada.- odgovorio je, pokrećući sve u meni. Večnost je kratka.

- Viktore.- užarenih obraza sam se odmakla.

- Kaži.- zbunjeno je izgovorio, gledajući me. Samo sam ćutala.- Uno?-

- Samo me nemoj ostaviti.- odgovorila sam, gledajući u te smaragdne oči..

- Jesi li dobro?- zabrinuto je pitao, iznenađen mojom reakcijom.

- Bojim se ovolike sreće.-

- Neću te ostaviti.- prošaputao je.- Nikada.- dodao je, nežno stavljajući ruku na moj obraz.

Dva meseca su prošla za tili čas. Poput treptaja oka, stara Una se izgubila negde tamo, u granicama koje je sama postavila. Vrata, barikade, zidovi, tvrđave, sve je srušeno. Tvoja sam.

- I? Šta ćemo danas raditi?- pitala sam posle duge, prijatne šetnje.

- Ne znam. Rekla si da ti ništa ne kupujem.- odgovorio je kroz osmeh.

- Jesam.- ponosno sam odgovorila.- Meni je najvažnije kakva su ova dva meseca bila, a ne poklon koji ću dobiti određenog datuma.-

- Dva meseca...- zamišljeno je ponovio.

- Nisam bila naporna?- kroz šalu sam pitala, udarivši ga ramenom.

- Nisi.- ispod oka me je pogledao.- Da li si za jedan čaj?- nasmejala sam se.

- Još pitaš?- ironično sam mu odgovorila pitanjem.- Uvek.-

Seli smo u naš kafić u Zemunu. Kad kažem ,, naš", mislim na kafić u kojem se stalno viđamo. Viktor zna i momke koji u njemu rade. Jedan od njih je i Vanjin nerođeni brat. Polako, ali sigurno, ulazim u koštac sa isprepletanim mrežama bratstva.

- Kao i obično.- Viktor je odgovorio jednom od momaka koji je prišao da uzme narudžbinu.- Bora je jutros zvao da čestita.-

- Ma daj!- neprijatno sam se nasmejala, skrećući pogled.- Setio se?-

- Ne bi me čudilo da je negde zapisao.- odgovorio je kroz smeh.

- Iskreno, sem mojih ocena, nije bilo većih katastrofa za ova dva meseca.- rekla sam, sa neprijatnim osećajem u stomaku. Vremena za popravljanje je sve manje.